Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Kako je Švajcarska pobedila heroin - i to ne zabranama

U poslednjoj deceniji prošlog veka Švajcarska se uhvatila ukoštac sa društvenim problemom upotrebe heroina, radije se opredeljujući za nadzor nego za zabranu. Ovaj pristup su podržali zavisnici, lekari, opšta populacija i... snage zakona
PIŠE SPECIJALNI DOPISNIK LMD SEDRIK GUVERNUR
Datum: 07/12/2018

Kako je Švajcarska pobedila heroin - i to ne zabranama

Foto: Profimedia

Uzimao sam heroin kako bih se nosio sa svojim psihičkim problemima", objašnjava David, pedesetogodišnjak koji je već dvadeset pet godina zavisnik. „To me je uništilo. Izgubio sam posao sajdžije, 'pozajmljivao' novac od svoje devojke i prijatelja. Završio sam na ulici. Kako bih imao novca za fiks, postao sam narkoman-diler."

Već godinu i po dana on svakodnevno odlazi u centar eksperimentalnog programa za prepisivanje opioida (Programme expérimental de prescription de stupéfiants - PEPS) u okviru Univerzitetske bolnice u Ženevi. „Zahvaljujući ovom programu, ponovo imam društveni život i vratio sam novac svojim prijateljima." Bivši časovničar gleda u svoj sat: „Napuštam vas, sad je vreme za moju terapiju." Bolničarka će mu dati špric diacetilmorfina, heroina proizvedenog u jednoj švajcarskoj laboratoriji, u potpunosti u skladu sa zakonom.

Nekih 1.500 pacijenata i pacijentkinja 22 PEPS centra u Švajcarskoj su, svi do jednog, uzalud, pokušali da se „skinu" uz pomoć terapije supstitutima:

Metadon meni nije radio", priča četrdesetčetvorogodišnji Marko. „Nuspojave su snažne i fali mu anksiolitički efekat. Tako da sam uzimao druge opijate pored njega... Ovde dolazim već šest meseci; nabacio sam kilažu, pet puta smanjio količinu heroina koji uzimam. S vremenom ću sasvim prestati."

Terapija mi je dala ritam", kaže Šantal, stara 54 godine, od kojih je trideset narkomanka. „Završi trku nakon što završiš drogu."

Suženih zenica i snažnog glasa oglašava se pedesetčetvorogodišnji Džef, koji je sebi upravo ubrizgao terapiju: „Kvalitet mog života se nesumnjivo popravio. Ovo mi je usidrilo dane. Pre... šta sad, postao sam diler. Bio sam namazan, snalazio sam se za novac. Radio sam razne stvari..."

Zavisnost nastupa kada konzumiranje proizvoda postaje jedina strategija za nošenje sa teškim situacijama", podseća nas Iv Saže, bolničar specijalizovan za toksikologiju.

Ovde ne govorimo o 'fiksu', već o 'terapiji': mozak je zavisan i ima potrebu za heroinom kako bi mogao da uspostavi balans. U našem centru imamo šezdeset troje pacijenata koji primaju diacetilmorfin. Ovaj medicinski heroin je čist, za razliku od onog koji se nabavlja na ulici, sečenog kafetinom, paracetamolom itd. Heroin sa ulice ne donosi adekvatno zadovoljstvo, pa ga narkomani često mešaju sa drugim opijatima, alkoholom, psihotropnim lekovima poput benzodiazepina... Naše doze, prilagođene svakome pojedinačno, omogućavaju pacijentima da žive što je normalnije moguće. Takođe poštujemo građanska prava pacijenata i pacijentkinja; od njih se očekuje da poštuju osoblje i okruženje. Ovo je njihov zdravstveni centar, na njima je da vode računa o njemu."

Svakog pacijenta nadziru bolničar, medicinski stažista i psihijatar.

Medicinski recept ih izvlači iz spirale uličnih odnosa", potvrđuje doktor Pedro Fereira, stažista na psihijatriji. „Više nemaju potrebu da sami nabavljaju proizvod, pa samim time ni da rade bilo šta da bi nabavili novac, uključujući krađu i prostituciju. Ova promena im pruža mogućnost da promene životno težište, zacrtaju ciljeve, obnove kontakt sa porodicom i prijateljima. I, konačno, imaju pristup psihološkoj pomoći..."

Primenjeno u skoro svim kantonima (kanton Vo ga je usvojio letos), stidljivo testirano u Kanadi i par evropskih država (Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Holandiji...), medicinsko prepisivanje heroina rodilo se u okviru ozbiljne krize: scena otvorenog drogiranja.

Tokom osamdesetih upotreba heroina u Švajcarskoj je skočila.

Većina korisnika i korisnica bili su mladi u raskolu sa porodicom", priseća se ciriški psihijatar Ambros Uhtenhagen. Ova zemlja je postala mesto okupljanja za celu Evropu: narkomani su dolazili iz Italije, Nemačke, Francuske... Prezaposlena policija je pokušavala da ograniči kriminal i remećenje javnog reda i mira na javnim mestima - krađe, nasilje, bacanje upotrebljenih špriceva - tako što ih je ograničavala na određene zone koje su ubrzo prozvane „špric parkovima".

U Bernu je otvorena scena postojala pored savezne palate, sedišta državne moći: „Poslanici su sa prozora mogli da gledaju ljude kako se bodu", priča doktorka Danijel Culino. „Delovalo je kao neki od krugova pakla", priseća se Rut Drajfus, tadašnja federalna savetnica za zdravstvo.

Ova bivša predsednica (1999) Švajcarske iz redova socijalista, od 2016. godine predsedava Svetskoj komisiji za politiku o drogama, koja okuplja bivše državne zvaničnike koji zagovaraju nastanak državno regulisanih tržišta narkotika iz čitavog sveta.

Stvorena je ekonomija bede koju čine prostitucija i razni sitni zločini. To je tužno; medicinski radnici na terenu su primenjivali metode ratne medicine."

Višestruko ubrizgavanje prljavim sredstvima stvara čireve koji se moraju hitno lečiti. „Svake nedelje je bilo smrti od predoziranja", osvrće se psihijatar Robert Hamig iz Berna. „Sida je eksplodirala, a to je bilo pre nego što je postojala trostruka terapija." Kako bi zaustavila širenje HIV-a, „fondacija Kontakt je 1986. godine u Bernu otvorila prvu halu za ubrizgavanje na svetu", objašnjava Jakob Huber, njen bivši direktor.

Broj umrlih od droge je naglo opao

Ipak, postojanje takvih sala nije imalo efekta na krivična dela vezana za kupovinu narkotika. Što se tiče terapije supstitutima, „neki ljudi su bili protiv nje", ističe doktor Tilo Bek, psihijatar Radne zajednice za niskorizičnu upotrebu droga (ARUD), specijalizovane klinike za bolesti zavisnosti iz Ciriha. Nakon što su izbačeni iz Placšpica, jednog od ciriških parkova, stotine heroinskih zavisnika zaposelo je slabo prometnu železničku stanicu Leten. U Bernu su se prebacili iz parka Klajne šance u park Košer... „Bili smo u ćorsokaku", nastavlja Huber. Švajcarska je bila na izmaku snaga: „Do promene dolazi kada je patnja snažna i vidljiva. U tom trenutku smo mi koji smo radili na terenu predložili rešenje." I to veoma radikalno rešenje: prepisati heroin onima na koje terapija supstitutima nije imala efekta. Godine 1995, 65% ispitanika smatralo je drogu najvećim problemom u Švajcarskoj; danas takav stav ima samo 15% (1).

Stvorili smo platformu za saradnju savezne države, kantona i gradova", dodaje Drajfus, „kako bi se različite instance bolje razumele. Otvorene scene su postale neodržive, ali je njihovo zatvaranje zahtevalo nalaženje novih rešenja. Nažalost, sve smo već bili probali... bezuspešno. Lekari koji su prepisivali metadon su onda predložili da se dopusti prepisivanje heroina." Ideja o terapiji supstitutima nije bila naročito nova: „Metadon se ovde prepisuje od 1960-ih", kaže Drajfus. „Mentalitet je bio adekvatno pripremljen."

Kantoni su odgovorni za pitanja javnog zdravlja, ali epidemije i narkotici su oblast delovanja Saveznog veća. Trinaestog maja 1992, ono je dalo zeleno svetlo za petogodišnji eksperimentalni period:

Usvojili smo hitan, privremen zakon koji nije mogao da se dopunjuje glasanjem. To je švajcarski pragmatizam: eksperimentisanje sa merama pre nego što se zakon promeni. Mi smo mala zemlja u kojoj se politika u velikoj meri zasniva na konsenzusu."

Postoje razlike u medicinskoj kulturi, ali i u svetonazoru u odnosu na Francusku", smatra Žan Feliks Savari, generalni sekretar Romanske grupe za istraživanje zavisnosti (Groupement romand d'études des addictions - GREA). „Švajcarsku je oblikovala kalvinistička kultura; katoličke države imaju mnogo većih problema da se bave temama poput droge ili okončanja života."

Tako je rođena politika takozvana „četiri stuba": prevencije, terapije, smanjenja rizika i potiskivanja.

Prvi centri za medicinsko ubrizgavanje otvoreni su 1994. godine, u najvećoj meri u nemačkom delu Švajcarske. Danas ih ima dvadeset dva - od kojih je jedan u okviru zatvorske jedinice - a njima upravljaju javne bolnice i privatne klinike uz podršku države.

Uprkos protivljenju Demokratskog saveza centra (ekstremna desnica) i određenih funkcionera iz redova Liberalno-radikalne partije (desnica) i Demokratsko-hrišćanske partije Švajcarske (desnica), građani i građanke Švajcarske su tri puta podržali ovu politiku: 1997. (kada ih je 70% glasalo protiv predloga koji bi je ograničio), 1999. (54% u prilog saveznoj podršci PEPS centrima) i, najviše, 2008. godine (68% glasova „za" sistem četiri stuba).

Pozitivni efekti ove politike su zapanjujući. Nakon što su razbijene, otvorene scene se više nikad nisu vratile. Stopa kriminala povezanog sa opijatima je „izuzetno opala", što je zaključak studije Instituta za policijsku nauku i kriminologiju Univerziteta u Lozani (2). Iako su činili „populaciju duboko umešanu u kriminal", broj narkomana koji dolaze u sukob sa zakonom se smanjio za dve trećine. „Više gotovo da nema krivičnih dela u vezi s heroinom, jer je on danas besplatan", nastavlja Regula Miler, zvaničnica grada Berna za socijalna pitanja. „Policija nas je podržala kada je shvatila da krivična dela i remećenje javnog reda i mira opadaju", dodao je Huber.

Opijatska brigada Berna je pristala da se sastane sa nama. Njen komandir Reto Šumaher nam je pokazao isečak iz novina Berner cajtung od 20. maja 2014. godine: „Danas su tri šprica ispod kućnog trema povod za novinski članak. U vreme otvorenih scena, svake nedelje smo skupljali stotine, hiljade! Pogledajte!"

Kako bi potkrepio svoj argument, ovaj policajac na kompjuteru otvara fotografije Košer parka iz 1991. godine. „Samo suzbijanje nije rešenje. Imam dobre odnose sa socijalnim radnicima; nemamo istu tačku gledišta, ali imamo isti cilj: osloboditi zajednicu narkomanskog uticaja i poboljšati situaciju za narkomane."

Najveći strah zagovornika prohibicije - povećanje korišćenja heroina, nije se dogodilo. Ta droga ne privlači mlade: prosečno godište pacijenata u PEPS centrima iznosi 45 godina (3).

Medicinsko prepisivanje je uništilo imidž heroina", zaključuje doktor Uhtenhagen. „On je postao droga čudaka; njegovi korisnici imaju status hroničnih bolesnika. Nema ničeg 'herojskog' u njegovoj upotrebi."

PEPS centri su lišili dilere nekih od njihovih najboljih mušterija", u Lozani nam je objasnio Frank Cobel, zamenik direktora fondacije Adiksion suis.

Populacija korisnika stari i ne širi se, prodajna cena je niska: tržište više nije zanimljivo za dilere."

Takođe, porastao je očekivani životni vek korisnika: „Stopa HIV pozitivnih je manja od 10%", precizira doktorka Culino. „Devedesetih je bila 50%! Naši pacijenti imaju pristup nesečenom heroinu. Oni više i ne umiru od posledica heroina, već češće od posledica pušenja..." Među generacijama mlađim od 35 godina, broj umrlih od droge se smanjio sa 305, koliko je iznosio 1995, na 25 u 2015. godini (4).

Ono što uništava zavisnike od heroina jeste njegova protivzakonitost"

Ubeđeni u svoje zaključke, autori ove politike pozivaju na ukidanje prohibicije i na pokušaje regulisanja. To da li će neka psihoaktivna supstanca biti legalna ili ne zavisi od kulturoloških i političkih obzira: tokom 1920-ih, „prohibicija alkohola u SAD trebalo je da podigne produktivnost među radnicima", podseća doktor Uhtenhagen.

Država ju je ukinula jer se profit Ala Kaponea nije prilivao u njenu blagajnu".

Što se tiče „rata protiv droge" dragog Ronaldu Reganu, „on je ponudio zgodno objašnjenje za propadanje društvenog tkiva u crnačkim naseljima: ona više nisu bila žrtve liberalne politike seče socijalnih izdavanja, već prosto droge...", primećuje Savari. Isto važi i za radnička naselja u Britaniji koja je razorio tačerizam.

Prohibicija ne rešava probleme: ona ih stvara", potvrđuje doktor Bek. „Mi ovde lečimo posledice prohibicije."

Bolesti, predoziranje, prostitucija, delinkvencija, isključenost: „Protivzakonitost supstance je ono što uništava zavisnike od heroina, čak više nego sam heroin. Naša društva zabranjuju jedan opioid i onda stigmatizuju žrtve te zabrane. Naravno, niko nije terao zavisnike da počnu da koriste heroin, međutim, njima treba pomoć, a ne da budu kriminalizovani. Danas dileri seku kokain levamisolom, veterinarskim lekom za konje! Regulisanje tog tržišta bi bilo manje zlo."

Ne postoji tržište koje je liberalnije, agresivnije, niti štetnije po ljudsko zdravlje od crnog tržišta narkotika", smatra Huber. „Najbolja mera prevencije, za sve droge, leži u zakonskom uređivanju tržišta, kao što je to slučaj za duvan ili alkohol." Regulacija, zaključuje doktorka Culino, „neće eliminisati probleme, ali će ih načiniti podnošljivijim".

SEDRIK GUVERNUR je novinar, pisac stripa Légal. La fin de la prohibition (uz Amejzing Amezian), Casterman, Pariz, 2014.

 

PREVOD: Pavle Ilić

(1) „Baromčtre des préoccupations", www.credit-suisse.com.

(2) Marselo F. Ebi, Denis Ribo i Martin Kilijas, „Prescription médicale de stupéfiants et délinquance: résultats des essais suisses", Criminologie, vol. 32, br. 2, Les Presses universitaires de Montréal, jesen 1999.

(3) „Traitement avec prescription d'héroďne en Suisse. Résultats de l'enquęte 2016", Švajcarski institut za istraživanje javnog zdravlja i zavisnosti (Institut suisse de recherche sur la santé publique et les addictions - ISGF), Cirih, avgust 2017.

(4) „Nombre de décčs liés ŕ la drogue, par âge (1995-2015)", Švajcarski monitoring zavisnosti, www.suchtmonitoring.ch.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.