Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Južna Afrika dugo čeka na bolji život

Mlađe crno stanovništvo ne oseća onu vrstu lojalnosti prema Vladi Afričkog nacionalnog kongresa koju su osećali njihovi roditelji. „Slobodna" generacija danas već može da glasa, ali se suočavaju sa ekonomskom, političkom i kulturnom krizom
Piše: Sabine Sesu, Prevod: Vuk Vuković, Le Monde diplomatique na srpskom jeziku
Datum: 09/09/2017

Južna Afrika dugo čeka na bolji život

Ilustracija: Alekandra Lopatic – „Srebrani udarac“

Južna Afrika je premašila sve rekorde u demonstracijama na kojima se traže bolje javne usluge: vodovod, električna energija i školstvo. Nezadovoljstva je bilo još kada je Džejkob Zuma postao predsednik 2009 (1), ali se samo uvećalo do te mere da protesti sada imaju poseban pik na 74-godišnjeg predsednika koji je 2014. osvojio još jedan petogodišnji mandat. Demonstranti su 7. aprila izašli na ulice većih gradova, sa transparentima na kojima je pisalo „Zuma mora pasti", što su preuzeli od parole studentskih protesta od septembra 2015. koja je glasila „Školarine moraju pasti". To je, sa druge strane, bila varijacija na „Rouds mora pasti", parolu pokreta koji se razvio na Univerzitetu u Kejptaunu 2014, a koji je zahtevao uklanjanje svih spomenika britanskog kolonijaliste Sesila Roudsa kao simbola belačke nadmoći.

Vlada Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) obećavala je „bolji život za sve" još od ukidanja aparthejda 1991. i uspostavljanja demokratije 1994. Međutim, pošto je najbliža neoliberalnim merama dostizanja ovog cilja, ne deluje da može da kreira obrazovnu politiku koja univerzitetima omogućava da samostalno određuju školarine. Odgovor na studentske proteste bilo je slanje policije, kao i u Marikani za vreme štrajka rudara 2012. tokom kojeg je ubijeno njih 34.

U februaru ove godine imigranti u Pretoriji i Johanezburgu, a naročito oni iz Zimbabvea, Mozambika, Demokratske Republike Kongo (DRC) i Nigerije, pretrpeli su nasilje, kao i 2008. i 2015. Nezaposlenost je problem za 27% radno sposobnog odraslog stanovništva, prema zvaničnim podacima koji, doduše, ne uzimaju obzir dva miliona ljudi koji su odustali od traženja posla. Siromašno je 42% južnoafričkih građana, uglavnom crnaca koji čine 79% ukupnog stanovništva od 55 miliona.

Ozlojeđenost je u Južnoj Africi očigledna: ljudi bi voleli da sve padne osim vrednosti nacionalne valute. Rand je u prvoj nedelji aprila izgubio na vrednosti u iznosu od 8%, nakon što je ministar finansija Pravin Gordhan otpušten jer se založio za transparentnost u upravljanju javnim finansijama u trenutku u kome brojni skandali doprinose diskreditaciji predsednika države.

 

Strast prema skupim automobilima

U septembru 2016. posle duge borbe sa javnom zaštitnicom (2) Tuli Madonselom, Zuma je vratio 535.000 dolara državnog novca koji je potrošen na unapređenje bezbednosti u njegovoj rezidenciji u Nkandli, selu iz kog dolazi. Jedna od njegovih ćerki, inače 25-godišnja studentkinja umetnosti, postavljena je za direktorku ljudskih resursa u Ministarstvu za telekomunikacije, sa platom od 110.000 dolara. Zumin sestrić, Klajv Kulubuse Zuma, postao je magnat u rudarstvu sa skandaloznom reputacijom i firmama, javnim partnerstvima i naftnim biznisom od Kejptauna do Konga. Strastveni je ljubitelj cigara i skupocenih automobila i pripada crnoj buržoaziji koja je u tesnim odnosima sa državom i bez saosećanja za one ispod njih. Pre dve godine osuđen je za prevaru kojom je izazvao krah zlatnih rudnika, što je tu privrednu granu koštalo pet hiljada radnih mesta.

Sve ove afere su se otvarale paralelno sa velikim privrednim poteškoćama. Južna Afrika je zemlja sa srednje visokim dohotkom, čiji je BDP po glavi stanovnika $6800. Sa početkom ovog veka počeo je i dugi period rasta koji se završio finansijskom krizom 2008. godine. Štrajkovi rudara i pad cene rude negativno su uticali na privrednu aktivnost, pa je MMF u aprilu ove godine saopštio da je privredni rast pao sa 1,3% u 2015. na svega 0,3% 2016. godine. El Ninjo je izazvao najgoru sušu u poslednjih trideset godina: iako je tradicionalno izvoznik i najveći afrički proizvođač kukuruza, Južna Afika je morala i to da uveze 2016. Domaćinstva su zadužena u iznosu od 78% raspoloživog prihoda i žive iznad svojih mogućnosti, na sve to podstaknuti izobiljem potrošačkih dobara.

Ražalovanje ministra finansija oborilo je i međunarodni kreditni rejting države. Zuma se suočava sa otvorenom pobunom unutar svoje partije, u toj meri da svake nedelje neki viši zvaničnik ANC javno poziva predsednika na ostavku. Na prvomajskoj svečanosti ove godine, sindikalni aktivisti izviždali su Zumu i sprečili da ga održi govor.

Pa ipak, ima i znakova da se sledi munjevita, mada nenasilna politička reorganizacija, što je za Afriku neobična pojava. U Alžiru, Zimbabveu i Angoli, nekadašnji pokreti za nacionalno oslobođenje pretvorili su se u jednopartijske države, odlučne da zadrže svu moć, i to po svaku cenu, ali baš bi Južna Afrika mogla biti izuzetak, zahvaljujući jedinstvenoj istoriji. „Dvadeset šest godina posle ukidanja aparthejda, očekivanja u zemlji, uz podršku višerasne srednje klase i alternativnih centara moći - pravosuđa, medija i sindikata - upućuju na zahteve za nečim boljim", kaže politikolog Vilijam Gumede sa Univerziteta u Vitvatersrandu.

Kazna za ANC

Birači su kaznili ANC na lokalnim izborima u avgustu prošle godine, pa je partija ostala bez vlasti u Johanezburgu (kao privrednoj prestonici zemlje), Tšvaneu (nekadašnjoj Pretoriji, kao administrativnoj prestonici) i industrijskom centru Zalivu Nelsona Mandele (nekadašnji Port Elizabet). Ove gradove dobila je Demokratska alijansa (DA), glavna (neoliberalna) opoziciona partija, iako je ukupno dobila svega 26,5% glasova, a ANC čak 54%.

Demokratska alijansa - stara belačka i mešovita antiaparthejd partija koja je na vlasti u kejptaunskim opštinama od 2006. i u čitavom Zapadnom Kejpu (jedna od pokrajina) - odlučila je da promeni svoj rasni identitet i da se podmladi. Bivša šefica partije, 66-godišnja belkinja Helen Zile, povukla se sa funkcije u maju 2015. Njen harizmatični naslednik, 36-godišnji crnac Mmusi Majmane, preduzetnik i evangelistički propovednik, rođen je u Sovetu i oženjen belkinjom iz Južne Afrike. Diplomirao je psihologiju, a ima i master iz javne uprave i teologije.

Majmane tvrdi da je došlo vreme da se Južna Afrika „oslobodi oslobodilaca". Nedavno je u parlamentu Zumi rekao da mu se obratio sa „poštovani" samo iz poštovanja koje ima za parlamentarnu tradiciju, „zato što nije pošten čovek". Majmane se zalaže za preraspodelu bogatstva i ispravljanje nejednakosti koje ANC nije umeo da sprovede, mada je neoliberal. Stara tenzija između crnačkih i belačkih partija je možda ustupila mesto sukobu između stranaka sa manje i više neoliberalnih tendencija, dok je sudbina ugroženijih delova stanovništva neizvesna.

Drugi znak demokratskog zanosa je osnivanje nove sindikalne federacije u aprilu ove godine, na podsticaj Nacionalnog sindikata metalskih radnika Južne Afrike, najvećeg sindikata u zemlji. Nova Južnoafrička federacija sindikata (SAFTU) ima članstvo od 700.000 ljudi i predstavlja pretnju Kongresu južnoafričkih sindikata (COSATU), istorijskom savezniku ANC i Južnoafričke komunističke partije, sa kojima je od 1994. u Trostrukoj koaliciji. COSATU je i dalje snažan, uz jedan i po milion članova, ali ima bojazni da će se deo njih pridružiti SAFTU.

Čuveni Zvelinzima Vavi, 55-godišnjak koji je nekada bio generalni sekretar COSATU da bi to postao u SAFTU, najglasniji je kritičar Zumine vlade, iako je član ANC. Godine 2006. postavio je sledeće pitanje: „Šta radničkoj klasi znači naša demokratija... Da li smo došli do momenta u kome se za državu izgrađenu posle aparthejda može reći da je država koja radi u interesu bogatih?" U novembru 2012. godine Vavi je javno osudio kulturu nekažnjivosti među vodećim funkcionerima stranke i rekao da ANC ne može da bude skraćenica od „Apsolutno bez posledica" (Absolutely No Consequences).

Vavijev horizont su nacionalni izbori 2019, koji bi inače mogli biti noćna mora za njegove drugove u izvršnom odboru stranke, pa bi čak moglo na njima doći i do formiranja masovne partije levice na osnovu sindikalnog pokreta, kao što je to bio slučaj sa Pokretom za demokratske promene Morgana Cvangiraija u Zimbabveu 1999. godine.

Crnački sindikati u Južnoj Africi imaju istorijski legitimitet bar koliko i ANC, ako ne i više. Vavi, rudar i sin rudara, bio je na čelu velikog štrajka u Anglogoldu 1987, što je doprinelo paralizi aparthejd režima koji je u to vreme bio pod međunarodnim sankcijama. Sindikati su od 1994. uvek bili na strani pobune unutar ANC protiv neoliberalne ekonomske politike stranke - što je politička odluka koju je Mandela doneo 1996. bez razgovora sa stranačkim članstvom i time napustio ogroman plan izgradnje i razvoja. Sindikati, kao i levo krilo ANC, vođstvo stranke optužuju za previše ustupaka i podsticanje crne buržoazije koja je u bliskim odnosima sa članovima vlade.

Populistička nota

Vlada Trostruke koalicije i dalje opstaje, mada je COSATU implodirao, što se može dogoditi i sa ANC na sledećem partijskom kongresu krajem godine. Moguće je da će skup biti obeležen sukobima kao onaj iz 2007. u Polokvaneu, kada su se pristalice predsednika Tabo Mbekija (1999-2008) sukobile sa Zuminim pristalicama. Zuma je išao na populističku notu i čak pevao himne iz vremena borbe protiv aparthejda. Kapitalizovao je na Mbekijevoj nepopularnosti i postojećim podelama unutar ANC između levog krila, ogorčenog neoliberalnom privrednom politikom, i političkih krugova koji su se formirali u poslovnom sektoru posle pokretanja programa za ekonomsko osnaživanje crnaca iz 2002. To je dokaz da se političke promene mogu sprovesti u institucionalnim okvirima i bez nasilja, što je retko slučaj u Africi.

Zuma želi da ga na mestu predsednika nasledi supruga, Nkosazana Dlamini-Zuma, verovatno i zato što će moći da ga zaštiti od krivične istrage koja mu izvesno sleduje. Sud planira da ponovo pokrene ni manje ni više nego 783 optužnice protiv njega u okviru suđenja u vezi sa korupcijom koje je počelo 2005. godine (priča se da ga je francuski proizvođač oružja Tales „podmazao" tokom pregovora o velikom ugovoru 1998). Nkosazana Dlamini-Zuma, zvaničnica ANC i bivša ministarka spoljnih poslova, a po struci lekarka, u januaru se povukla sa mesta predsedavajuće Komisije Afričke unije, što je mesto za koje se kandidovala na Zumin nagovor.

Na domaćem terenu, većinu političara koji bi da preuzmu kormilo ANC ljudi povezuju sa izneverenim nadama. U to spadaju rudarski magnat Tokio Seksvale i Siril Ramafosa, generalni sekretar Nacionalnog sindikata metalskih radnika iz vremena aparthejda i prvi crni milijarder u zemlji, koga inače kritikuju da nije bio uspešan na potpredsedničkom mestu koje drži od 2014. Još jedan bivši sindikalni vođa, Kgalema Motlante, potpredsednik za vreme Mbekija a potom interim predsednik, ima integritet koji nedostaje drugima u ANC, ali ne i harizmu koja je neophodna da bi se partija ujedinila protiv opozicije.

ANC će najverovatnije izgubiti na izborima 2019. ili će bar morati da formira koalicionu vladu. „Glasačka baza ANC sve je starija i živi u ruralnim krajevima", kaže Gumede. „Štaviše, lokalni izbori 2016. pokazali su da glasanje ipak ima smisla. Opštinski saveti bolje funkcionišu danas pod Demokratskom alijansom nego što su ikada funkcionisali za vreme ANC. Vladajuću stranku ljudi više ne percipiraju kao pokretača promena, već kao prepreku."

Mlađe crno stanovništvo ne oseća onu vrstu lojalnosti prema ANC koju su osećali njihovi roditelji. „Slobodna" generacija danas već može da glasa, ali se suočavaju sa ekonomskom, političkom i kulturnom krizom. Naslednici Stiva Bikoa (3), te žrtve globalizacije opsednute haus muzikom i skupim brendovima, pre sanjaju o boljem životu nego o boljem svetu. Valjda će tako nadoknaditi patnju svojih predaka iz vremena aparthejda.

 

 

(1) Vidi: Sabine Cessou, „South Africa's new apartheid", Le Monde diplomatique, englesko izdanje, mart 2013.

(2) Funkcija javnog zaštitnika (public protector) nezavisna je državna institucija zadužena za kontrolu vlasti i čuvanje ustavnog poretka. Po svom funkcionisanju je slična evropskoj instituciji zaštitnika građana, mada postoje i bitne razlike - prim. prev.

(3) Bantu Stiven Stiv Biko (1946-1977) bio je južnoafrički antiaparthejd aktivista, a po ubeđenju afrički nacionalista i socijalista. Zagovarao je razvijanje nezavisnog crnačkog organizovanja, a sam je bio pod uticajem Franca Fanona i afroameričkog pokreta „Black Power". U Južnoj Africi važi za „oca crnačke svesti". Nakon što mu je država zabranila politički angažman, ostao je politički aktivan, sve dok 1977. nije podlegao povredama zadobijenim posle hapšenja od strane agenata državne bezbednosti - prim. prev.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.