Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Italijanska pobuna protiv EU: Da li italijanski deficit može da izazove krizu Evropske unije?

Italija je od Grčke preotela status neposlušnog đaka Evropske unije. Njen Zakon o budžetskom finansiranju za 2019. godinu, fokusiran na povećanje socijalnih izdataka, predstavlja jeres protiv dogme „mera štednje". Evropska komisija preti da će se okomiti na Italiju i optužuje je za populizam
PIŠE STEFANO PALOMBARINI, LMD
Datum: 29/11/2018

Italijanska pobuna protiv EU: Da li italijanski deficit može da izazove krizu Evropske unije?

Foto: Profimedia

Italija je glavna briga evropskih političkih komentatora otkako je u njoj, 1. juna, na vlast došla koalicija Lige i Pokreta 5 zvezda (Movimento 5 Stelle - M5S). Dok se neki užasavaju zbog tvrde antimigracione politike ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija, drugi napadaju ekonomske izbore ove vlade koji krše pravila Evropske unije. Populistička", fašistička", savez ekstremista" - u većini medija koalicija Liga-M5S opisuje se ovakvim etiketama. Levica, pocepana između napada na vladina autoritarna skretanja i ksenofobiju i izvesnih simpatija prema pobuni koju ona vodi protiv Brisela, nalazi se u nezavidnom položaju.

Ne bi li svi protivnici politike štednje trebalo da se raduju što je zemlja ranga Italije rešila da se ogluši o zahteve Evropske komisije? Deo odgovora na ovo pitanje leži u prirodi kompromisa koji su postigle dve partije koje dele vlast, ali koje nisu nameravale da vladaju zajedno, budući da su im socijalne baze i politički programi međusobno poprilično različiti.

 

Politički život u Italiji, kao i u drugim evropskim zemljama, dugo su karakterisali postojanje i sukob političkih blokova levice i desnice. Prvi od ta dva podržavali su muškarci i žene iz redova državnih službenika, intelektualnih profesija, kvalifikovanog i nekvalifikovanog radništva; potonji je mogao da računa na male i velike privrednike, zanatlije, trgovce, samozaposlene.

Sredinom 1990-ih, ova dva saveza različitih klasa počela su da gube na stabilnosti - u velikoj meri zbog poteškoća u izmirivanju pristupanja evropskom projektu (koje je imalo snažnu podršku među srednjim i višim klasama) sa očekivanjima najsiromašnijih društvenih grupacija (1). Levi blok se raspao 2007. godine, kada je spajanjem ruševina komunističke levice i demohrišćana nastala Demokratska partija. Desni je razbijen 2010. godine u trenutku raskola između Silvija Berluskonija (Napred Italijo - Forca Italia) i Đanfranka Finija (Nacionalni savez - Alliance nationale).

 

U kontekstu krize koja je u isto vreme bila politička i ekonomska, nastao je projekat nove koalicije „mimo levice i desnice": „buržoaski blok" koji je okupljao više i srednje klase, ujedinjene oko svoje bespogovorne podrške evropskoj strukturi.

Čin postanja ovog bloka poklopio se sa pismom koje je 2011. godine Rimu poslala Centralna evropska banka (CEB), naloživši u njemu kako treba da izgleda ekonomska politika Italije. Ta poruka je direktno dovela do pada četvrte Berluskonijeve vlade i postavila tehnokratu Marija Montija, koji je ranije radio za banku Goldman Saks, na mesto predsednika Saveta ministara Republike Italije (pozicija analogna premijeru, prim. prev.).

Tako je buržoaski blok, oličen u nizu tehnokrata - Montiju, Enriku Leti, Mateu Renciju i Paolu Đentiloniju - zavladao Italijom na narednih sedam godina. Neuspesi ove koalicije objašnjavaju pobedu Lige i M5S-a. Dok je realni bruto domaći proizvod (BDP) Italije pao za 10% između 2008. i 2017. godine, prekarizacija i pauperizacija značajnog dela stanovništva stvorile su prostor za opoziciju koji su ove dve formacije rado popunile.

Radi se o ogromnom i socijalno heterogenom prostranstvu u kom se iskazuju različita i delom protivrečna očekivanja.

 

Nema ukidanja Jobs Act-a

 

Grupe koje se protive buržoaskom bloku mogu se šematski podeliti u dve kategorije. S jedne strane, tu je glasačko telo sačinjeno od najširih narodnih slojeva koji su se našli na udaru briselske šok terapije, često zavedeno socijalnim prizvucima programa M5S-a: kvalifikovani i nekvalifikovani radnici i radnice, nezaposleni, penzioneri i penzionerke koji žive ispod granice siromaštva.

S druge, srednjoklasni elementi - zanatlije, trgovci, mali preduzetnici, niži rukovodioci u privatnom sektoru, liberalne profesije... - koji su podržavali neoliberalizam zbog njegovih obećanja o socijalnom usponu, i koji mu, uprkos svemu, još uvek ostaju verni, mada im nad glavom visi izvesnost pada na društvenoj lestvici. Oba ova glasačka tela čine, u različitoj proporciji, socijalne baze M5S-a i Lige.

 

Njihova pobeda nije dovela do uspostavljanja opšte i koherentne strategije u vezi sa ekonomskom politikom - koju nijedna od njih nikad nije ni imala. Nakon izbora u martu 2018. godine, M5S je izjavio da je spreman da preuzme vlast u koaliciji sa bilo kojom partijom (uključujući Demokratsku partiju), sa izuzetkom Napred Italijo... sa kojom Liga šuruje od devedesetih - ovaj savez nikad nije formalno raskinut i on se na lokalu nalazi na vlasti u nizu regiona na severu zemlje. Objedinjeni u neprirodnoj koaliciji, M5S i Liga održavaju jedinstvo koje se zasniva na neprestano preispitivanom i ponovo dogovaranom kompromisu.

To nije slučaj isključivo sa pitanjem imigracije: M5S se retko suprotstavlja tvrdoj liniji Lige - koja uključuje i borbu protiv nevladinih organizacija (NVO) aktivnih na Sredozemnom moru - iako je njegov program po ovom pitanju daleko manje represivan.

 

Potezi vlade ipak jasno pokazuju da se prostor na kom je moguć kompromis između M5S i Lige nalazi u okvirima neoliberalne trase kojom se Italija kreće od devedesetih godina. Volja da ukine Rencijev Jobs Act (2) koju je M5S pokazivao tokom predizborne kampanje, ubrzo je izvetrila: više nema reči o povratku na ugovore o radu na neodređeno vreme (URNV) i „povećanu zaštitu" koju su oni pružali u slučaju otkaza bez valjanog razloga - otpremninu u iznosu od dve mesečne plate za svakih godinu dana trajanja zaposlenja - kao ni na obavezu o ponovnom zapošljavanju otpuštenog radnika ili radnice, koju predviđa član 18 Radničkog statuta. Cilj suzbijanja prekarnih ugovora je smanjen. „Dekret o dostojanstvu" koji je Savez ministara odobrio tokom leta na zahtev M5S-a svakako je smanjio period tokom kog je dozvoljeno obnavljati ugovore o radu na određeno vreme (UROV) - sa tri godine na dve. Njime je takođe vraćena obaveza poslodavca da obrazloži zbog čega koristi UROV, ali - i ovo je ključno - samo u slučaju kada se takav ugovor obnavlja. Kako ističe Italijanska konfederacija radničkih sindikata (Confederazione Italiana Sindicati Lavoratori - CISL), ta mera bi zapravo mogla da poveća prekarnost (3): umesto da se pravdaju, brojni poslodavci bi mogli da odluče da zaposle nove radnike i radnice.

 

Povlačenje u borbi protiv prekarizacije vidi se i kroz ponovno uvođenje vaučera. Taj tip unapred plaćenih kartica kojima je moguće isplaćivati povremeni rad proširio se tokom Rencijevog mandata, zahvaljujući Jobs Act-u. Kako bi izbegla održavanje obavezujućeg referenduma o ovom pitanju, Đentilonijeva vlada je taj sistem ukinula u martu 2017. godine. Pa ipak, zahvaljujući Ligi i M5S-u, vaučeri su se vratili u bitne sektore, poput poljoprivrede i turizma.

 

Dekret o dostojanstvu" je nedorečen i kad je u pitanju borba protiv izmeštanja proizvodnje, jedna od glavnih tema u okviru predizborne kampanje M5S-a. On primorava preduzeća koja primaju pomoć u vidu javnih sredstava da ih vrate državi u slučaju da u periodu od pet godina nakon što je prime - u izvornoj verziji teksta, pre kompromisa, ovaj period iznosio je deset godina - izmeste svoje aktivnosti u neku drugu državu. Ta mera deluje odvažno, ali ona se odnosi isključivo na pomoć izdatu za investicije u proizvodnju, iako veći deo državne pomoći odlazi u istraživanje i razvoj. „Dekret o dostojanstvu" kao celina zaslužuje kritiku koju mu je uputila Italijanska opšta konfederacija rada (Confederazione Generale Italiana del Lavoro - CGIL), razočarana zbog ogromnog jaza između onoga što je obećano i onoga što je na kraju odlučeno", iskazavši žaljenje zbog manjka hrabrosti" i izostanka opšteg projekta reorganizacije radnog zakonodavstva" (4).

 

Glavno obećanje M5S-a na polju socijalne zaštite, građanski prihod, i sam je u određenoj meri bio prilagođen. Pre svega, u svom obimu: iako je tokom kampanje procenjen na sedamnaest milijardi evra, njegov konačni budžet ne prelazi devet milijardi.

Potom, u svom karakteru: prvobitno predstavljen kao bezuslovni osnovni prihod, u svojoj usvojenoj verziji on podseća na univerzalni aktivni dohodak koji u Francuskoj uvodi Emanuel Makron. Ne samo da će se u njemu spojiti sve vrste pomoći koje se već isplaćuju, već će on povećati pritisak na nezaposlene: svako ko bude primao građanski prihod, izgubiće to pravo ukoliko odbije tri ponude za posao. Luiđi di Majo, jedan od čelnika M5S-a, pojasnio je da se ne radi o preraspodeli novca onima koji po ceo dan leže na kauču", već o opskrbljivanju građana kako bi oni mogli da rade" (5).

 

U kratkom roku, taj prihod će svakako povećati kupovnu moć najsiromašnijih; ali on će primorati nezaposlene da prihvate nedostojne uslove rada kako ne bi izgubili jedini izvor socijalne pomoći, što će u srednjem roku dovesti do obaranja plata.

Još jedan znak nepoverenja u široke narodne slojeve je i to što će se dohodak isplaćivati na karticama čija će upotreba biti kontrolisana kako se on ne bi trošio na cigarete ili greb-greb kartice". U trenutku kada je upoznavala javnost sa okvirima ove ne baš univerzalne pomoći, vlada je najavila još jednu reformu, pokrenutu na inicijativu Lige: poresku amnestiju koja bi obustavila sve procese oko utaja u iznosu manjem od 500.000 evra (100.000 evra poreza godišnje u periodu 2013-2017).

 

Hitna podrška za ljude skromnih primanja, uz ostajanje na neoliberalnom kursu poslednjih godina: to je kompromis koji je oblikovao budžet usvojen 15. oktobra. Da bi opravdala svoj pristup, vlada je obznanila nameru da pospeši potražnju, a samim time i ekonomski rast; samo što javne investicije (3,5 milijardi evra) koje bi u tom pogledu bile daleko efikasnije blede u poređenju sa transfernim plaćanjima.

Pored građanskog prihoda (devet milijardi), budžet predviđa i penzionu reformu u iznosu od sedam milijardi evra kako bi u izvesnoj meri ublažio efekte veoma nepopularnog Fornero zakona i snizio starosnu granicu za odlazak u penziju sa 67 na 62 godine, za one koji imaju najmanje trideset osam godina radnog staža.

 

Kao i građanski prihod, i ova reforma će ispuniti zahtev najsiromašnijeg dela glasačkog tela za materijalnom podrškom, ali ona istovremeno kompanijama pruža prekarizovanu i jeftinu radnu snagu. Suštinski, zahvaljujući Jobs Act-u, sniženje starosne granice za odlazak u penziju omogućilo bi poslodavcima da dugogodišnje zaposlene sa visokim platama, koje pre svega štite nekadašnji URNV i član 18, zamene „fleksibilnim" radnicima i radnicama. Gazde imaju još jedan razlog za slavlje: budžet predviđa smanjenje poreza, koje je zasada ograničeno na samozaposlene i na mala i srednja preduzeća (MSP), uz nameru da se putem flat tax mehanizma (sistem oporezivanja sa jedinstvenom poreskom stopom) proširi i na celokupni porez za firme, što bi se savršeno poklopilo sa interesom kompanija sa najvišim prihodima.

 

Već viđen deficit

 

Kako bi finansirala svoje tri glavne mere (građanski prihod, reformu penzionog sistema i smanjenje poreza), vlada je najavila privatizacije (6) koje, uz poresku amnestiju, treba da državnu kasu uvećaju za osam milijardi evra u 2019. godini, kao i neto smanjenje socijalnih izdataka u iznosu od sedam milijardi evra (7). Međutim, ta razlika neće biti dovoljna da pokrije nove izdatke i budžet za 2019. godinu biće 2,4% u deficitu, što je iznos tri puta veći u odnosu na budžet prethodne vlade i preporuke Brisela.

 

Odluka da se budžetski deficit poveća zaokupila je pažnju medija na način koji odgovara Ligi i M5S-u koji žele priznanje svog „rascepa" sa prethodnim periodom.

Međutim, ona ide naruku i Demokratskoj partiji koja je bez oklevanja napala novu vladu zbog njene navodne neodgovornosti. Ipak, elementi koji ukazuju na kontinuitet ređe dospevaju u žižu javnosti. Tako predviđeni budžet za 2019. godinu nalikuje onima iz ranijih godina (2,5% u 2016, 2,3% u 2017). Kao i tokom prethodne dve decenije, deficit je posledica javnog duga. Ako njega isključimo iz jednačine, poreski prihodi su veći od državnih troškova za 1,4% BDP-a. Trenutna italijanska vlada, stoga, ne može biti kritikovana za ekspanzivnu politiku zasnovanu na pumpanju budžeta. Uz to, ideja da se privatizacije koriste kako bi se pokrio budžetski deficit (do 2,9% u narednih pet godina) izvorno je došla od Rencija, u julu 2017. godine.

 

Da li italijanski deficit može da izazove krizu Evropske unije? Povećanje kamatne stope koje je usledilo nakon vladine objave oborilo je vrednost državnih obveznica. Budući da te hartije od vrednosti predstavljaju značajni deo aktive italijanskih banaka, ove bi mogle biti primorane da ih prodaju na opterećenom tržištu, što bi imalo posledice širom kontinenta.

Štaviše, Italija, treća po veličini ekonomija evrozone, nije isto što i Grčka; njeno podjarmljivanje uzdrmalo bi čitavu uniju, naročito u trenutku dok ona pregovara o Bregzitu. U tom kontekstu, Brisel ima dobranog razloga da ne zaoštrava igru. Ipak, hoće li Evropska komisija koja je upravo odbila prvu verziju budžetskog predloga Rima slušati glas razuma? Skorašnja istorija ostavlja mesta sumnji.

 

STEFANO PALOMBARINI je ekonomista, i koautor, uz Bruna Amablea, L'Illusion du bloc bourgeois. Alliances sociales et avenir du modčle français. Raisons d'agir, Pariz, 2017.

 

PREVOD: Pavle Ilić

 

(1) Cf. Dalla crisi politica alla crisi sistemica, Franko Anđeli, Milano, 2003.

(2) Niz zakona donetih 2014. i 2015. godine sa ciljem liberalizacije italijanskog tržišta rada. Čitati: Andrea Fumagali, „'Jobs Act', le grand bluff de Matteo Renzi", Le Monde diplomatique, jul 2016.

(3) Andrea Đani, „Decreto dignitŕ, tagliati 6mila contratti", Il Giorno, Milano, 17. oktobar 2018.

(4) „Commento al 'decreto dignita'", CGIL Modena, 8. avgust 2018, www.cgilmodena.it.

(5) Luiđi di Majo, konferencija za štampu u Milanu, 14. mart 2018.

(6) Ukupni iznos privatizacija između 2019. i 2021. godine kretaće se između deset i petnaest milijardi evra.

(7) Zasada nije poznato kako će rezovi socijalnih izdataka biti raspoređeni.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.