Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Istorijsko glasanje u Knesetu: Izrael postaje „etnokratija"

Kneset je 19. jula ove godine usvojio ustavni zakon kojim je Izrael definisao kao „nacionalnu državu jevrejskog naroda", što izaziva burne rasprave. Za premijera Benjamina Netanjahua, taj tekst koji prava izraelskih građana zasniva na njihovom poreklu i njihovim verovanjima predstavlja ideološki uspeh
PIŠE Šarl Enderlen
Datum: 28/09/2018

Istorijsko glasanje u Knesetu: Izrael postaje „etnokratija"

Foto: JELENA PETROVIĆ LUKOVIĆ - „Dekonstrukcija“

,,Ovo je odlučujući trenutak u istoriji cionizma. Stotinu dvadeset dve godine nakon što je Hercl objavio ŠsvojuĆ viziju države Jevreja (1), mi smo zakonski ustanovili temeljni princip našeg postojanja." Da li Benjamin Netanjahu, dajući takvu izjavu, 19. jula u 3.35 sati, nakon što je izraelski parlament usvojio novi osnovni zakon, sebe smatra pravim osnivačem jevrejske države?

Po rečima izraelskog premijera, „na Bliskom istoku, samo Izrael poštuje individualna prava svih svojih građana". Međutim, dajući prednost jevrejstvu u definiciji države, više odredaba ovog teksta, nasuprot tome, narušava prava oko dva miliona nejevrejskih građana, uključujući i veliku arapsku manjinu: ,,Država Izrael je nacionalna država jevrejskog naroda, koji u njoj ostvaruje svoje prirodno, kulturno, versko i istorijsko pravo na samoopredeljenje. Ostvarenje ovog prava na nacionalno samoopredeljenje u državi Izrael rezervisano je samo za jevrejski narod", kaže novi osnovni zakon. Preciziranje da je ,,hebrejski jezik države Izrael" arapski gubi svojstvo službenog jezika, u očekivanju ,,specijalnog statusa koji će biti određen kasnije". U nedostatku Ustava, ovaj osnovni zakon se dodaje postojećem pravnom okviru.

Nema ni reči, ni najmanje napomene o nezavisnosti države Izrael, proglašene 14. maja 1948. godine. To ne iznenađuje: Netanjahu to nije nijednom pomenuo ni u svojim delima u kojima piše o istoriji cionizma (2). Ćutanje o ovom osnovnom tekstu na kojem se temelji jurisprudencija zemlje, tekstu koji je tog dana čitao David Ben Gurion, njen prvi šef vlade: ,,Država Izrael će biti otvorena za imigraciju Jevreja iz svih zemalja u kojima su rasuti; ona će razviti zemlju koja će biti na korist svih svojih stanovnika; biće zasnovana na principima slobode, pravde i mira kojima su učili proroci Izraela; osiguraće punu jednakost socijalnih i političkih prava svim svojim građanima, bez obzira na veru, rasu ili pol; garantovaće punu slobodu savesti, obožavanja, obrazovanja i kulture."

Netanjahu se takođe odvaja od Vladimira Zeeva Jabotinskog (1880-1940), osnivača revizionističkog cionizma, nacionaliste i antisocijaliste. Ako ga sadašnji vođa Likuda (desnica) redovno citira (3), on to čini tako da uvek izostavlja da kaže da je u predvečerje svog života, 1940, taj istorijski vođa desnih cionista zastupao poziciju u prilog jednoj većinski jevrejskoj državi, pod dominacijom Britanske imperije, sa jevrejskim predsednikom i arapskim potpredsednikom i gde bi svi građani bili jednaki, ma kog da su porekla ili religijske pripadnosti. Jevrejska i arapska zajednica, kao i sledstveno tome njihovi jezici, trebalo je da prema njemu imaju identičan status priznat zakonom (4). Sekretar vlade Menahema Begina (Likud) od 1977. do 1982. godine, i danas profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, Arije Naor primećuje da „nacionalističko-liberalna vizija Jabotinskog stoji nasuprot ekstremističkom neoliberalizmu ovog novog zakona o 'jevrejskoj državi-naciji' koja odbija bilo kakvo kolektivno pravo manjinama. To vodi režimu etnokratije".

Najbolja moguća situacija

Dakle, premijer je potonuo u ideološki kalup koji je oblikovao njegov otac, Benzion Netanjahu, koji je umro 2012. godine. Ovaj univerzitetski profesor koji je kratko vreme bio sekretar Jabotinskog razvio je tokom svoje karijere katastrofičku teoriju jevrejske istorije. Njegova namera je bila da pokaže da se antisemitizam pojavio još u antičko doba, u Egiptu, nekoliko vekova pre hrišćanstva, i da je ta opasnost ostala da postoji: „Nama uvek preti istrebljenje. Ljudi misle da Holokaust pripada prošlosti; to nije slučaj", izjavio je on u društvu svog sina u razgovoru na kanalu Aruc 2, 7. februara 2009. Za njega, neprijatelj su bili Arapi: „Ova zemlja je jevrejska, ona nije za Arape. Ovde nema mesta za Arape i neće ga ni biti. Oni neće nikada prihvatiti naše uslove", potvrdio je on tri godine kasnije (5). Benzion Netanjahu je svom sinu ostavio zadatak da se potrudi da Izraelci dobro procene koliko je opasnost realno prisutna: „Jedna od najozbiljnijih stvari kod nas u Izraelu jeste levičarsko uverenje prema kojem su Arapi odustali od svoje namere da nas unište (6)." Ove teme su opširno razvijene u knjigama Benjamina Netanjahua, objavljenim nedugo nakon njegovog dolaska na vlast (1996-1999).

Pod pritiskom američkog predsednika Vilijama Klintona, mladi premijer je tada morao da se rukuje sa palestinskim vođom Jaserom Arafatom i da sa njim zaključi dva ugovora koja predviđaju, između ostalog, povlačenje izraelskih snaga iz jednog dela grada Hebrona. Taj ustupak - koji on nije mogao da odbije a da ne rizikuje veću krizu - uticao je da izgubi glasove desnice i kolonista na parlamentarnim izborima 1999. godine. Zapadni lideri su verovali da u toj epizodi vide znak izvesnog pragmatizma.

Zatim kada je Netanjahu ponovo postao šef vlade, u martu 2009. godine, morao je da se suoči sa Barakom Obamom. Novoizabrani američki predsednik zatražio je od njega da prizna Palestincima legitimitet i da obustavi gradnju u kolonizovanim oblastima. Četrnaestog juna, u svečanom govoru, Netanjahu je služeći se lukavom ljubaznošću prvi put izgovorio reči „palestinska država". Ali on je u ovom projektu predstavio uslove koji otkrivaju njegovu ideologiju: Palestinci su morali da „priznaju Izrael kao državu jevrejskog naroda". U Ramali, reakciju Mahmuda Abasa, predsednika Palestinske samouprave, nije trebalo dugo čekati: „Ne! Nikad. Taj pojam nije nikad bio istican tokom pregovora sa Egiptom i Jordanom ili za vreme procesa u Oslu." On je podsetio da ništa nije tako definisalo Izrael u njegovoj deklaraciji o nezavisnosti.

Prvi predlog osnovnog zakona o ovoj temi predstavio je Knesetu 2011. godine Avram Moše Dihter, član partije desnog centra Kadime, koji je od tada prešao u Likud. Namera teksta bila je da „ojača prirodu Izraela kao nacionalne države jevrejskog naroda da bi kodifikovao vrednosti Izraela kao jevrejske i demokratske države u duhu deklaracije o nezavisnosti". Desnica je zahtevala da se Izrael najpre definiše kao jevrejska država, pa tek onda kao demokratska država. Levica je tražila suprotno: „demokratska i jevrejska". Rasprave su se vodile sve do momenta kada je Netanjahu procenio da mu se ukazala povoljna prilika.

Na unutrašnjem planu, vladajuća koalicija koju je on uspostavio posle izbora 2015. godine, najdesnija u istoriji zemlje, namerava da nastavi kolonizaciju izbegavajući bilo kakvu krizu sa međunarodnom zajednicom, koja se ipak zadovoljava mlakim protestovanjem. U parlamentu ona pokazuje svoju ideološku koherentnost sledeći opšte ciljeve koji se iznose u nekoliko ključnih tekstova s ciljem da se smanji uticaj nevladinih organizacija na građansko društvo, da bi sprečila bojkot kolonija ili da bi odbila ulazak školskih ustanova u udruženja koja ne poštuju principe koje je postavio ministar obrazovanja ? u ovom slučaju to je Naftali Benet, lider Jevrejskog doma, verske cionističke i neomesijanske partije. Ovaj poslednji zakon ima za cilj udruženja kao što su ona koja su formirali bivši vojnici protiv okupacije palestinskih teritorija, Prekidanje tišine, ili za odbranu ljudskih prava na okupiranim teritorijama, kao što je B'Tselem. Ovi elementi „reformatiranja" jevrejskog društva jasno prate viziju Benziona Netanjahua (7). Ministarka pravde Ajelet Šaked, koja je takođe član Jevrejskog doma, staje na prvu liniju da bi se borila protiv Vrhovnog suda, koji se ocenjuje kao previše liberalan. Sudije moraju da u narednih nekoliko meseci ispitaju veći broj žalbi protiv novog zakona, a ministarka je upozorila: „Ako ga ponište, to će biti rat!"

Na međunarodnom planu izraelski premijer povoljniju situaciju nije mogao ni u snu da zamisli. Sa Donaldom Trampom, velikim prijateljem izraelske desnice, sa sedištem u Beloj kući. U Evropi Netanjahu može da računa na grčke i kiparske lidere sa kojima su bili zaključeni sporazumi. On posebno ima podršku četiri zemlje članice Višegradske grupe (Rumunije, Poljske, Češke Republike i Slovačke), predvođene Mađarom Viktorom Orbanom, koji dozvoljava da se blokiraju moguće osude iz Brisela.

Sociološkinja Eva Iluz otkriva Netanjahuov duboki ideološki afinitet prema nekim „iliberalnim" režimima: „Svi oni se protive etničkom, religioznom ili rasnom slabljenju svojih zemalja", objašnjava nam ona. „Izrael služi kao model zemljama koje se protive imigraciji, koje odobravaju nadmoć jedne etničke grupe, ali koje i dalje žele da se predstave kao demokratske ? što predstavlja neophodan naziv da bi nastavile da uživaju različite privilegije koje naziv demokratske donosi." I sve to po cenu odricanja od borbe protiv antisemitizma. Nican Horovic, novinar i nekadašnji poslanik iz Mereca (sekularna i socijalistička levica), sumira na sledeći način princip na kom se zasnivaju veze mađarskih i poljskih lidera sa Netanjahuom: „Oprostite vi meni moj antisemitizam i ja ću vama oprostiti vašu okupaciju Špalestinske teritorijeĆ (8)."

Nakon što je konačno, 19. jula, usvojen sa šezdeset dva glasa prema pedeset pet i dva suzdržana, Dihterov tekst je pretrpeo nekoliko izmena. U njemu više nema reči ,,demokratija", a odredba koja je predviđala stvaranje lokaliteta zasnovanih na religioznom i etničkom osnovu bila je ponovo napisana. Sada zakon kaže: „Država razmatra napredak uključivanja jevrejstva kao nacionalne vrednosti i radiće kako bi ga ohrabrila, podržala i jačala." Što nimalo ne menja njen „rasistički" karakter, tvrdi Mordehaj Kremnicer, pravnik i nekadašnji direktor Izraelskog instituta za demokratiju.

Arapi, Jevreji i Druzi demonstriraju

Odmah posle glasanja, na plenarnoj sednici, arapski poslanici sa Jedinstvene liste, koja raspolaže sa trinaest mesta, iscepali su tekst tog zakona, optužujući većinu za uspostavljanje aparthejda jer podržava i pojačava diskriminaciju prema njima. Jedanaestog avgusta, na poziv njihovog predstavničkog komiteta, desetine hiljada izraelskih Arapa prošlo je ulicama Tel Aviva tražeći da se poništi jedan tekst koji članove te zajednice od 1,8 miliona osoba (oko 20% stanovništva) pretvara u građane nižeg reda. Njih su podržali brojni jevrejski simpatizeri i ličnosti sa levice, među kojima su dva bivša generala. Dvadesetak palestinskih zastava pored izraelskog amblema navelo je Netanjahua da kaže: „Ovo je dokaz da je zakon o državi-narodu preko potreban."

Sa svoje strane, 150.000 Druza i Čerkeza (9) oseća se izdanim. Položivši zakletvu na vernost državi, oni služe vojni rok od trideset dva meseca (za muškarce). Iako predstavljaju jedni 145.000 a drugi 5.000 duša (1,62% stanovništva), srazmerno su mnogo brojniji u vojsci nego mladi Jevreji, i 10% njih postaju oficiri, od kojih neki dostižu visoka zvanja. Jedan Druz, general divizije, u glavnom je štabu; više brigadnih generala komandovalo je važnim pešadijskim jedinicama. Nalazimo ih takođe na nivoima komandovanja u policiji i u bezbednosnim službama.

Desetine hiljada Druza, podržane brojnim Jevrejima, protestovale su u Tel Avivu 4. avgusta skandirajući: „Jednakost! Jednakost!" i „Mi nismo građani drugog reda". Njihov duhovni vođa, šeik Movafak Tarif je izjavio: „Niko ne treba da nas uči žrtvovanju, lojalnosti i posvećenosti... Nažalost, uprkos našoj bezrezervnoj lojalnosti državi ŠIzraelĆ, ona u nama ne vidi jednake. Šta se još od nas može zahtevati, dok smo potpuno solidarni sa državom i sa njenom deklaracijom o nezavisnosti?" Druzi su odbacili predlog koji im je dao Netanjahu da bi ih pridobio: usvajanje jednog ad hoc zakona koji bi im dodelio specijalni status u okviru jevrejske države, i kao bonus, ekonomske pogodnosti za nejevreje u vojnoj službi.

Na verskom, kulturnom i političkom planu, novi osnovni zakon duboko menja odnos između Izraela i jevrejskih zajednica u dijaspori. U avgustu, predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Ronald Lauder izdao je ozbiljno upozorenje Netanjahuovoj vladi, optužujući je da „potkopava vezu između judaizma i prosvećenosti". „Kada kleveće svetu vrednost jednakosti, mnogi koji ga podržavaju osećaju da on okreće leđa svom jevrejskom nasleđu, cionističkom etosu i duhu Izraela", napisao je on. „Ove nove politike neće ojačati Izrael: one će ga oslabiti i na duži rok dovesti u opasnost njegovu socijalnu koheziju, njegove ekonomske uspehe i njegov međunarodni status. (...) Ako se nastavi sa postojećim trendovima, mladi Jevreji mogu odbiti da budu povezani sa nacijom koja diskriminiše neortodoksne Jevreje, nejevrejske manjine i članove LGBT Šlezbijke, gejeve, biseksualne i trans osobeĆ zajednice (10)."

Međutim, premijer smatra da prema anketama ima podršku. U jednoj studiji Instituta za demokratiju (11), 52% ispitanih izraelskih Jevreja izjašnjava se u korist zakona, dok ga 40% ne odobrava. Ako bi 60% zajednice želelo da princip jednakosti tu bude uključen, 69% birača desnice podržava tekst u njegovoj sadašnjoj verziji, a čak 72% Izraelaca sebe određuje kao religiozne. Netanjahuovo biračko telo stoji iza njega. On može da razmišlja o prevremenim izborima, da bi, kako se nada, ojačao svoju moć.

ŠARL ENDERLEN je novinar iz Jerusalima.

 

PREVOD: Aleksandar Stojanović

 

(1) Teoretičar političkog cionizma, bečki novinar Teodor Hercl objavljuje 1896. godine knjigu Država Jevreja, u kojoj se zalaže za uspostavljanje države koja ujedinjuje Jevreje iz dijaspore uz podršku velikih sila. Da bi unapredio ideju o nacionalnom domu u Palestini, koju je tada podržavalo malo Jevreja, on je osnovao 1897. godine Svetsku cionističku organizaciju.

(2) Benyamin Netanyahou, A Place Among the Nations: Israel and the World, Bantam, Njujork, 1993, i verzija na hebrejskom, Une place sous le soleil, Jediot Aharonot, Tel Aviv, 1995.

(3) Vidi: Dominique Vidal, „Aux origines de la pensée de M. Netanyahou", Le Monde diplomatique, novembar 1996.

(4) Zeev Jabotinsky, Les Juifs et la Guerre (1939-1940) (na hebrejskom), Institut Jabotinsky, Tel Aviv, 2016.

(5) Aroutz 2, razgovor emitovan posle njegove smrti, 30. aprila 2012.

(6) Ari Shavit, Haaretz (na hebrejskom), Tel Aviv, razgovor vođen 1998. a objavljen 30. aprila 2012.

(7) Vidi: „Israël ŕ l'heure de l'Inquisition", Le Monde diplomatique, mart 2016.

(8) Nitzan Horowitz, „Netanyahu's dark deal with Europe's radical right", Haaretz, 9. juli 2018.

(9) Pod otomanskom vlašću veći broj stanovnika Severnog Kavkaza doselio se u Palestinu, a njihovi potomci su tu i ostali.

(10) Ronald Lauder, „Israel: This is not who we are", The New York Times, 13. avgust 2018.

(11) „The Peace Index", 31. juli 2018, www.peaceindex.org.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.