Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Islamofobija ili prezir prema siromašnima?

Pitanje migracija, po pravilu formulisano kao veliki problem, već decenijama dominira francuskim javnim diskursom. No, dok se ključni uzroci ili moguća rešenja uglavnom traže kroz kulturni ili etnički aspekt, zanemaruje se osnovni socijalni izvor društvenog sukoba oko doseljenika
Piše Benoa Brevij, prevod: Isidora Petrović
Datum: 23/07/2017

Islamofobija ili prezir prema siromašnima?

Foto: Profimedia

Dan nakon ubistava u Charlie Hebdou i prodavnici Hyper Cacher, deo učenika odbio je da učestvuje u minutu ćutanja u počast žrtvama. Jedan od argumenata koji su tvrdoglavi učenici dali ticao se dvostrukih aršina kada je reč o slobodi govora u Francuskoj: zašto se toliko priča o tom krvoproliću dok ljudi na Bliskom istoku umiru, a da se niko pritom ne obazire? Zašto Charlie Hebdo sme vređati ključnu ličnost islama, ako je Dijedoneu (francuski komičar i glumac muslimanske konfesije, prim. prev.) zabranjeno da kritikuje Jevreje?

Ovo pitanje se smatra toliko važnim da je tadašnja ministarka obrazovanja, Nažat Valo-Belkasem 15. januara izjavila da je nužno edukovati nastavnike kako bi mogli da odgovore na njega. Bez sumnje, ta edukacija će preuzeti argumente najvećih medija i političkih stranaka, razvijene nakon afere sa objavom karikatura: postoji razlika između blasfemičnih crteža koji vređaju versku figuru i antisemitskog govora koji predstavlja kazneno delo jer vređa dostojanstvo osobe.

To objašnjenje verovatno neće ućutkati sve protivnike jer primer Dijedonea i karikatura prikriva dublji problem: gotovo potpunu nekažnjivost intelektualaca kao što su Alen Finkelkraut, Erik Zemur, Filip Teson, ali i novina poput Le point, L'Express, Valeurs actuelles ili pak Le Figaro, koje otvoreno napadaju islam, ponekad ga opisujući kao nazadno verovanje, a ponekad kao „pretnju identitetu naše zemlje" - što su reči koje u svojoj anketi koristi desničarska veb-stranica Atlantico.fr, za koju je teško zamisliti da na taj način komentariše neku drugu religiju.

Dijedoneova popularnost proizlazi iz toga što možemo nekažnjeno, ili gotovo nekažnjeno, prozivati crnce, Arape, muslimane, jednom rečju 'potčinjene', a gotovo je nemoguće (...) spomenuti Jevreje ili se pak dotaći Izraela, bez da se bude istog trenutka optužen za antisemitizam" (1), procenjuje etnolog Žan-Lu Amsel.

Takvo funkcionisanje slobode govora interpretira se na različite načine. Neki ga opravdavaju Holokaustom i tradicijom antisemitizma u francuskom društvu, koji nas obavezuju da stalno budemo na oprezu. Za druge, ono je izraz islamofobije duboko usidrene u mentalitetu i nasleđene iz kolonijalnog perioda, koja omogućava da se svaki govor koji je neprijateljski prema muslimanima čini sasvim prihvatljivim. Kada je reč o pristalicama teorija zavere, oni u toj neravnoteži vide dokaz jevrejskog preuzimanja medija i organa vlasti.

Hraneći mržnju prema islamu, navodni 'jevrejski lobi' daje legitimitet intervencijama u arapskom svetu kako bi, naposletku, ostvario namere Izraela ili Vašingtona. Taj tip diskursa, koji proizvode i prenose veb-stranice Alena Sorala ili Tijerija Mesona, postiže sve veći uspeh.

Iskorišćavajući teorijske i političke praznine, koje je za sobom ostavio nestanak progresivnog obrazovanja, ovaj diskurs se usađuje u svest mnogih. Svaka od ovih interpretacija, ma kako različite bile, počiva na istom etnokulturalnom pristupu koji društvene grupe definiše prema njihovom poreklu ili religiji ('Jevreji', 'muslimani', 'Arapi'...). No, dvostruka merila, koja opažamo u stigmatizujućim diskursima, podložna su sasvim drugačijim čitanjima koja su u svojoj suštini socijalna.

 

Arapi, Jevreji, Rusi, Jermeni...

 

Jevreji su u Francuskoj već dugo ukorenjeni, još od prvih vekova hrišćanske ere. Mnogi su došli u periodu između kraja 19. veka i početka Drugog svetskog rata, bežeći pred pogromima i usponom nacizma u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Zatim je, posle 1945, stigao novi talas nakon dekolonizacije Severne Afrike.

Kao radnici, zanatlije i mali trgovci, Jevreji koji su pristigli između dva rata često žive u siromašnim i zapuštenim četvrtima gde trpe rasizam svojih francuskih suseda. Poput brojnih političkih izbeglica, oni ponekad raspolažu kulturnim kapitalom superiornim u odnosu na prosečno stanovništvo zemlje njihovog porekla (pojava koju jednako opažamo među avganistanskim, sirijskim ili afričkim izbeglicama). Tokom decenija, neki od njihovih potomaka izdigli su se na društvenoj lestvici, tako da danas zauzimaju mesta moći, naročito u novinarskom, političkom i univerzitetskom miljeu - što će reći, nalaze se među onima koji stvaraju, usmeravaju i kontrolišu javni diskurs.

Imigranti iz zemalja muslimanske kulture u Francusku stižu nakon Drugog svetskog rata, a naročito od 1960-ih, i to iz Magreba, zatim iz supsaharske Afrike. Njihova deca i unuci rastu u društvu koje je u krizi, pogođeno masovnom nezaposlenošću i rastućom prekarnošću čije su oni prve žrtve, što smanjuje njihove izglede za uspon na društvenoj lestvici. Iako su se neki izdigli do srednje, pa čak i više klase, u najvišim sferama ih je i dalje malo (2). Francuski muslimani nemaju mnogo oružja kojim bi se mogli braniti od čestih napada medija i političkih vođa, što omogućuje ksenofobičnom diskursu da se razmaše. Uostalom, nije slučajno da upravo Romi, grupa koja je u najvećoj meri lišena sredstava kojim bi mogla da se suprotstavi stigmatizujućim diskursima, još uvek predstavlja predmet najsurovijih napada, od Žan-Marija Le Pena, koji osuđuje njihovu „smrdljivu i iritantnu prisutnost", do Manuela Valsa prema kom se „većina Roma ne može prilagoditi Francuskoj" i ima „obavezu da se vrati kući".

Aktuelna pozicija Jevreja i muslimana u nekim svojim aspektima ponavlja situaciju ruskih i jermenskih migranata između dva svetska rata. Rusi emigriraju u Francusku nakon revolucije 1905. i naročito nakon revolucije 1917, a do 1931. njihov broj narasta na sedamdeset dve hiljade. Većina ih radi u automobilskoj industriji ili voze taksije, tako da pripadaju radničkoj klasi. No, među njima ima i elite, buržujskog ili plemićkog porekla: slikara, novinara, urednika i pisaca, koji su tako dobro uklopljeni u pariski kulturni milje da u dvadesetim godinama stvaraju 'rusku modu'. Od tog uspeha profitiraju svi ruski useljenici, uživajući u 'povlašćenom tretmanu' (3) koji ih štiti od stigmatizovanja koje pogađa ostale imigrante. Na primer, Jermene. Pristigli u Francusku nakon genocida 1915, oni gotovo isključivo rade na poslovima za koje nije potrebna nikakva stručnost. Bili su malobrojni (sedamdeset hiljada 1931) i smatralo se da je „nemoguće asimilovati ih".

Iako su Rusi u mnogo čemu daleko od francuskog naroda, oni su generalno na kulturnom nivou koji dopušta kontakt. Sa Jermenima je taj kontakt težak" (4), smatra Žorž Mauko, mozak francuske migracione politike 1930-ih i za vreme višijevskog režima. Tako socijalni položaj snažno uslovljava percepciju migranata, kao i njihovih potomaka, preko institucionalne zaštite koja se jednima pruža, a drugima uskraćuje. Međutim, već trideset godina, takvo čitanje odnosa prema migrantima sve se manje koristi: sada mu suprotstavljamo kulturalnu analizu koja probleme migranata promišlja kroz kategoriju njihovog porekla. Do preokreta dolazi između 1977. i 1984. Tokom tri prethodne decenije, tematika imigracije postojala je u javnom diskursu. No, mediji su strance spominjali usput, kada su izveštavali o smeštaju, zaposlenju ili o ekonomiji. Za razliku od stavova 1930, tokom te tri decenije desnica je pozdravljala doprinos stranih radnika. Tako, nakon što se pet afričkih radnika 1970. ugušilo u snu zbog kvara na grejnom sistemu u smeštaju u opštini Obervilije, Le Figaro piše neprepoznatljivim tonom: „Ko brine o zdravlju izmeštenih nesretnika? Oni čiste ulice i kada su kanali smrznuti, a potom nastoje da pobede tuberkulozu ili ugljen-dioksid koji ih uništavaju! Eto kakva je sudbina tih nesretnika. Važno je što pre naći rešenje za njihovo stanje" (5). Situacija se menja sa ekonomskom krizom 1975, a posebno nakon izbora Fransoa Miterana za predsednika Republike. Za manje od tri godine, pitanje 'radnika imigranata' ustupa mesto „problemu Arapa, druge generacije" i, posledično, muslimana. Događajima, koji su nekad analizirani kroz socijalnu prizmu, sada se pristupa preko etničkog aspekta.

U junu 1981, kao i 1976. i 1979, mladi se sukobljavaju sa policijom u četvrti Manget, u Venisijeu, predgrađu Liona (6). No, ta afera je, umesto da zauzme naslovnicu, tada završila u rubrici crne hronike. Desnica, koja je u opoziciji, želi profitirati od tih sukoba kako bi uzdrmala vladu koja je legalizovala stotinu hiljada ilegalnih imigranata. Sukobe uzdiže na nivo važnog društvenog problema koji im omogućava da otvore temu 'imigracije', iako se zapravo radi o posledicama fizičke i socijalne degradacije velikih naselja izgrađenih za socijalne slučajeve, kao i huliganstvu mladih u kontekstu endemske nezaposlenosti, te srozavanja radničke klase. „U četvrtima sa velikim brojem stanovnika poreklom iz zemalja Magreba, situacija postaje eksplozivna. Vlada, dakle, zaustavljanjem deportacije sumnjivih individua ohrabruje problematične", piše Le Figaro 7. jula 1981. Od tada će ono što istoričar Žerar Norijel naziva „nacionalno-sigurnosnim argumentom" te novine neprestano iskorišćavati, posebno u napadima na planove legalizacije migranata bez papira koji „otvaraju širom vrata naše zemlje invaziji" (22. septembra 1981), stvaraju „bande huligana (...) većinom magrepskog porekla" (5. jul 1982) ili pak uspostavljaju "zakon imigranata koji vlada u četvrti Manget" (22. marta 1983).

Ovaj diskurs postaje religijski obojen za vreme štrajkova u automobilskoj industriji - reč je o sektoru koji je teško pogođen krizom - u kom radna snaga predstavlja više od polovine zaposlenih. Pokret počinje u jesen 1981, a vrhunac dostiže 1983. i 1984. Ono što je u početku bio spontani štrajk koji je omogućio pobedu Narodnog fronta 1935, sada se predstavlja kao kulturni sukob. Pod izgovorom da traže, između ostalog, uvođenje dvorana za molitvu u fabrikama - što je praksa koju sedamdesetih godina ohrabruju poslodavci, koji u tome vide sredstvo kojim će osigurati socijalni mir - vlada i štampa optužuju štrajkače da su izmanipulisani od iranskih ajatolaha. Tim radnicima poigravaju se „religijske i političke grupe čije pobude imaju malo toga zajedničkog sa francuskom društvenom realnošću", objašnjava premijer Pjer Moroa 11. januara 1983. Sa njim se slaže i Le Figaro, koji dodaje: "Najoptimističniji računaju na sposobnost stranih naroda da se asimiluju, kao što se desilo u prošlosti sa italijanskim i portugalskim useljenicima. No, taj primer nažalost ne vredi. Kulturno poreklo novih imigranata predstavlja teško savladivu prepreku." Ali ni Portugalce nije uvek pratila podrška štampe. Dugo su im prebacivali njihove javne religijske prakse i ostatke praznoverja, do te mere da su na njih u razdoblju između dva rata referisali kao na "egzotičnu rasu", koja se teže integriše od Italijana (8), koje su pak ranije smatrali manje sposobnim za integraciju od Belgijanaca... Kada ne usvaja poziciju svojih protivnika, levica osamdesetih godina na napade protiv imigracije iz zemalja Magreba odgovara braneći 'arapsku kulturu', preuzimajući, sa suprotnim predznakom, kulturalistički diskurs desnice.

List Liberation, koji u tom poduhvatu igra aktivnu ulogu, u septembru 1982. pokreće rubriku 'Arapin' koja informiše o umetničkim događajima koji bi trebalo da zanimaju članove te 'zajednice'. Novine zatim aktivno podržavaju „pokret za jednakost i protiv rasizma" koji nazivaju „Pokretom Arapa" i prate stvaranje nevladine organizacije SOS Rasizam, pridonoseći tako premeštanju sa borbe za socijalnu jednakost na borbu protiv diskriminacije. Le Monde se raduje „što deca iz druge generacije imigranata razvijaju muziku, bioskop, pozorište" (4. jul 1983), dok nedeljnik Marie-Claire slavi 'krem Arapa' (april 1984). No, iako kultura elite dobija na legitimitetu, baza, čiji se životni uslovi pogoršavaju zbog dezindustrijalizacije, i dalje je stigmatizovana.

 

Rasna diskriminacija i socijalna nejednakost

 

Za manje od tri godine, debata oko migracija je potpuno ispražnjena od svog socijalnog sadržaja. Od tog obrta, useljenici i njihovi potomci neprestano su podsećani na njihovu 'zajednicu' i religiju čime se naglašavaju razlike između 'autohtonih' Francuza s jedne, te imigranata i njihovih potomaka sa druge strane. Temama koje su direktno povezane sa imigracijom (rasizam, diskriminacija, itd.) pristupa se kao i kulturnim problemima: kroz poreklo osoba o kojima je reč.

Ma koji bio njegov uzrok, svaki geopolitički, socijalni, pa čak i sportski događaj koji uključuje aktere većinski arapskog ili muslimanskog porekla, neizbežno rasplamsava debatu o islamu, imigraciji i njihovom mestu u Republici: Zalivski rat, napadi 11. septembra, izraelsko-palestinski sukob, sukobi mladih i policije u predgrađima, odbijanje fudbalera alžirskog porekla da pevaju Marseljezu itd.

No, osećaj pripadanja arapskoj ili muslimanskoj 'zajednici' nije prirodna datost. On se konstruiše upravo tokom tih događaja i rasprava koje svode imigrantsko stanovništvo na njihovo poreklo. Zalivski rat (1990-1991) odigrao je ključnu ulogu u tome. Dok bombarderi uzleću prema Bagdadu, nekoliko studenata i gimnazijalaca kritikuje dominaciju Zapada i pokazuje svoju solidarnost s arapskim svetom.

Saram je Arapin kog progone svi, kao i nas u našim gradovima. Prvi put se ne osećamo poniženima, već branjenima", izjavio je tada jedan gimnazijalac (9). Te reakcije, koje su u manjini, pokreću instant debatu o lojalnosti dece imigranata. „Šta god napravili, šta god rekli, Arapin iz Sen Denija će se uvek osećati bliskim svojoj braći koja pljuju Francusku na ulicama Alžira i Tunisa", piše Le Figaro Magazine (25. januara 1991). Kao odgovor, deca imigranata dodatno se poistovećuju sa svojim stigmatizovanim poreklom i religijom.

Prema sociolozima Stefanu Bou i Olivjeu Maskleu, taj rat igra „važnu ulogu u konstruisanju svesti, koja će biti više 'rasna' nego socijalna, kod dece magrepskih imigranata, koji su više skloni promišljanju društva kroz niz suprotnosti - Oni/Mi, Zapadnjaci/Arapi, Francuzi/imigranti, bogati/siromašni, itd. - jer su i sami obeleženi svojim iskustvom različitih oblika progona" (10).

Ideju da arapska i crna populacija predstavljaju problem bez presedana u istoriji imigracije postepeno je prihvatila cela politička scena. Čak je podelila i radikalnu levicu, čije određene struje insistiraju na posebnosti postkolonijalnih imigranata, kao i načina na koji će ih "belci" percipirati. „Tretman populacija poteklih iz procesa kolonijalizacije produžava kolonijalnu politiku", stoji u proglasu pokreta Indigčnes de la République objavljenom 2005.

Populacije potekle iz nekadašnjih kolonija diskriminisane su i stigmatizovane upravo zato što su Arapi, crnci i muslimani" (11), objašnjava Sadri Kjari, jedan od utemeljivača pokreta. Prema njemu, „specifično nasilje čiji su objekat crnci i Arapi, ili nasilje koje oni, kao potomci kolonizovanih i emigriralih-imigriralih, nose u sećanju (...) određuje njihove specifične zahteve, poput onih koji se odnose na rasnu diskriminaciju, poštovanje njihovih roditelja, ukidanje dvostrukog potlačivanja ili, za muslimane, na pravo da imaju dostojanstvena mesta za molitvu i da nose veo. U stvarnosti, čak i kada su njihovi zahtevi identični kao zahtevi njihovih suseda belaca, oni su ipak različiti" (12).

Taj diskurs, koji pridonosi razvoju konkurencije između legitimnih zahteva (interesa 'belaca' i interesa 'manjina') počiva na diskutabilnom postulatu: jesu li crnci i Arapi u suštini diskriminisani prema boji kože ili prema siromaštvu? Problematiku rasvetljuje primer „nasumičnih policijskih pretresa", koji su uzrok čestih sukoba mladih i policije. Godine 2007. i 2008. dva sociologa diskretno su pratila policijske patrole na ulazima pariskog metroa Gar du Nor i Šatle lez Al (13).

Nakon što su proučili pet stotina dvadeset i pet kontrola, utvrdili su da osobe koje identifikujemo kao "crne" ili "Arape" imaju šest, odnosno 7,8 puta više šanse da ih policija zaustavi nego belce. No, iskristalisala se još jedna, jednako važna varijabla: odeća. Osobe obučene 'mladalački', posebno one koje ističu 'hip-hop izgled', imaju 11, 4 puta veće šanse da ih kontrolišu od osoba u 'gradskoj' ili 'casual' odeći. Drugim rečima, belac u trenerci sa kačketom - 'uniforma' mladih popularna u predgrađu - izloženiji je policijskoj represiji od crnca u odelu sa kravatom.

Granica koja deli te varijable očigledno nije nepropusna. Među populacijom koja neguje 'hip-hop izgled' preovlađuju potomci imigranata. Rasne diskriminacije dodaju se na socijalne nejednakosti i osnažuju ih, čineći ta dva problema nerazdvojnima. Insistiranje na jednom ili drugom kriterijumu - boji kože ili pripadnosti radničkoj klasi - istovremeno je političko i strateško pitanje koje učestvuje u definisanju mesta podela francuskog društva. Naglašavanje socijalne dimenzije nejednakosti omogućava osporavanje ideje da populacije magrepskog i afričkog porekla predstavljaju specifičan problem, potpuno odvojen od prethodnih migracionih talasa i radničke klase u celini.


 

(1) Jean-Loup Amselle, Les Nouveaux Rouges-Bruns. Le racisme qui vient, Lignes, Pariz, 2014.

(2) Claudine Attias-Donfut et François-Charles Wolff, Le Destin des enfants d'immigrés. Un désenchaînement des générations, Stock, Pariz, 2009.

(3) Hélčne Menegaldo, " L'enjeu de la topographie pour la recherche sur l'émigration. L'exemple de l'émigration russe de l'entre-deux-guerres ", Revue du Centre européen d'études slaves, br. 1, Poatje, 2011.

(4) Cité dans Claire Mouradian et Anouche Kunth, Les Arméniens en France. Du chaos ŕ la reconnaissance, Editions de l'Attribut, coll. " Exils ", Tuluz, 2010.

(5) Cité dans Yvan Gastaut, " L'irruption du thčme de l'immigration dans les médias ", Confluences Méditerranée, br. 24, Pariz, decembar 1997.

(6) Les citations concernant les affrontements des Minguettes et les grčves dans l'industrie automobile sont extraites de Gérard Noiriel, Immigration, antisémitisme et racisme en France (XIXe-XXe sičcle). Discours publics, humiliations privées,Fayard, kol. " Littérature générale ", Pariz, 2007.

(7) Patrick Weil, La France et ses étrangers. L'aventure d'une politique de l'immigration de 1938 ŕ nos jours, Gallimard, kol. " Folio Histoire ", Pariz, 2004.

(8) Marie-Christine Volovitch-Tavares, " Les incertitudes et les contradictions d'une "bonne intégration" ", Cahiers de la Méditerranée, br. 78, Nica, 2009.

(9) Philippe Bernard, " Les beurs, entre la fierté et la crainte ", Le Monde,17. januar 1991.

(10) Stéphane Beaud et Olivier Masclet, " Des "marcheurs" de 1983 aux "émeutiers" de 2005. Deux générations sociales d'enfants d'immigrés ", Annales. Histoire, sciences sociales, br. 4, Pariz, 2006.

(11) Sadri Khiari, Pour une politique de la racaille : immigré-e-s, indigčnes et jeunes de banlieues, Textuel, Pariz, 2006.

(12) Sadri Khiari, La Contre-Révolution coloniale en France. De de Gaulle ŕ Sarkozy, La Fabrique, Pariz, 2009.

(13) " Police et minorités visibles : les contrôles d'identité ŕ Paris ", Open Society Justice Initiative, Njujork, 2009. 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.