Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Evropin “zajednički komšiluk": Nove tenzije u Ukrajini

Berlin, Pariz i Moskva su februara 2015. godine jemčili za sporazum između Kijeva i predstavnika separatističkih republika na istoku zemlje. Ovaj tandem ukazivao je na to da se ukrajinsko pitanje reguliše pod evropskim uslovima. Stagniranje tog mirovnog plana vratilo je Amerikance u regionalnu igru i povećalo rizik od vojne eskalacije
Piše: Igor Delanoe, LMD
Datum: 06/07/2018

Kako je istočna Ukrajina u januaru 2015. godine i dalje bila poprište ofanzivnog rata, drugi sporazum iz Minska bio je plod in extremis diplomatskih napora. Franko-nemački tandem morao je da dâ sve od sebe ne bi li ponudio novu priliku za mir. Kada je Vašington početkom februara 2015. godine nagovestio mogućnost dostavljanja sofisticiranog naoružanja Ukrajini, Pariz i Berlin su pohitali da pokrenu inicijativu na najvišem nivou kako bi umanjili rizik od vojne eskalacije s Rusijom.

Bilo je potrebno gotovo šesnaest sati pregovora kako bi predstavnici "normandijskog formata (1)" - tadašnji predsednik Francuske Oland, nemačka kancelarka Angela Merkel, ukrajinski predsednik Petro Porošenko i ruski predsednik Vladimir Putin - koji su se 12. februara sastali u glavnom gradu Belorusije, postigli kompromis. Sa trinaest tačaka i jednim dodatkom, sporazum „Minsk 2" u osnovi je isti kao i „Minsk 1", potpisan 5. septembra 2014. godine između lidera Rusije, Ukrajine i samoproklamovanih republika (2).

Evropljani se već neko vreme muče da ponovo pokrenu odavno zapostavljeni dijalog, posebno o pitanju zemalja njihovog „zajedničkog komšiluka" (Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Ukrajina), što je ukrajinska kriza samo dodatno otežala. Evropska unija je u maju 2009. godine pokrenula program Istočno partnerstvo, na inicijativu Poljske i Švedske, dveju zemalja sa istorijski teškim odnosima s Rusijom.

Ovo partnerstvo će do kraja 2015. godine dovesti i do uspostavljanja zone slobodnog tržišta (3) koja izuzima svaki drugi sporazum s Moskvom, koja uprkos tome s ovim državama deli sistem standarda i ključne trgovinske odnose. Reagujući na tu inicijativu, Kremlj je istakao Evroazijsku ekonomsku uniju, u kojoj bi Ukrajina igrala ključnu ulogu (4). Rusija je zabrinuta zbog toga što su zemlje s kojima deli istoriju strateški bliže Severnoatlantskom savezu (NATO) i ekonomski se uklapaju u kalup Evropske unije. Zbog toga je u tom istom trenutku proglasila „zonu privilegovanih interesa", koju su Evropljani i Sjedinjene Države odbili da priznaju. Ukrajina je, kao istočni sused Evropske unije i „blisko inostranstvo" Rusije, postala predmet geopolitičkog udaljavanja koje je raspirilo njenu teritorijalnu polarnost na liniji istok-zapad.

Razbuktavanje neprijateljstva

Ova borba oko uticaja bila je plodno tle za krizu čije je razbuktavanje dovelo do rata u Donbasu. Sada je teško vratiti se istim putem kojim se dotle došlo. I dok Evropljani i Amerikanci ne zaboravljaju iznenadnu aneksiju Krima 16. marta 2014 - zaslužnu za prvi talas sankcija - Moskva smatra da je tačka bez povratka pređena još promenom režima 23. februara 2014. godine. Dva dana ranije, zahvaljujući posredovanju Evropljana, i to u prisustvu predstavnika Rusije, postignut je sporazum o rešavanju krize između tadašnjeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča i lidera opozicije.

Najavivši pre svega povratak na parlamentarni režim, kao i prevremene predsedničke izbore, sporazum su potpisali i tadašnji nemački i poljski ministri spoljnih poslova, Frank Valter Štajnmajer i Radosav Sikorski. Pa ipak, već idućeg dana Janukovič je prebegao u Rusiju; a 23. februara, Aleksander Turčinov, predsedavajući Rade (ukrajinska skupština), bio je nominovan za privremenog predsednika (Petro Porošenko biće izabran za lidera zemlje 7. juna). Rusija evropske garante sporazuma od 21. februara krivi ne samo za to da su odustali od njegove primene već i da su omogućili državni udar.

Kriza je 17. jula doživela odlučujući preokret, kada je putnički avion „Malezija erlajnsa" oboren iznad Donbasa: ova drama potegla je novi talas sankcija, koje su sada ciljale na rusku ekonomiju. U avgustu su pojačanja „dobrovoljaca" i ruske pomoći spasla separatiste Donbasa od naizgled neminovnog vojnog poraza. Uspeh kontraofanzive predvođene ustanicima iz narodnih republika Donjeck (DNR) i Lugansk (LNR) naveo je strane da se sastanu u glavnom gradu Belorusije i 5. septembra 2014. godine ugovore prvi sporazum iz Minska. Neprijateljstva su se, međutim, samo ohladila, ali nijedna strana nije osetila da je zadovoljna: zona u kojoj je utočište našlo pet miliona Ukrajinaca umakla je kontroli Kijeva, dok pobunjeničke teritorije bez pristupa luci Marijupolj na Azovskom moru i železničkom čvoru u Debaljcevu, na pola puta između Donjecka i Luganska, nisu imale ekonomsku budućnost. Nedostatak stvarne kontrole u ovom sporazumu doveo je do obnavljanja sukoba, koji su se pojačali u blizini ovih neuralgičnih tačaka, kao i oko aerodroma u Donjecku.

Minsk 2" nastao je kao proizvod evropskih strahova od eskalacije velikog sukoba na kontinentu, kao i od vojnog, političkog i ekonomskog kolapsa na čijoj se ivici Ukrajina nalazi. Primarni cilj sporazuma bio je - i ostao - da sukobljene strane primora na obustavu borbi.

Istovremeno, kriza se još od bitke za Debaljcevo pretvorila u sukob niskog intenziteta, koji podseća na pozicioni rat. Povremeno se čuje teško naoružanje - koje je na osnovu poslednjeg sporazuma u Minsku trebalo skloniti s linije kontakta - kada zaraćene strane odluče da testiraju suparničku odbranu. Obe strane upuštaju se u provokacije na svakodnevnom nivou, ali nije bilo većih eskalacija, izuzev bitke kod Advivke (28. januar - 5. februar 2015), tokom koje su separatisti uzalud pokušali da na prepad zauzmu taj železnički čvor.

Njihovu efikasnost umanjilo je to što nijedna od učesnica sukoba nije postigla svoje ciljeve: Kijev nije uspeo da povrati suverenitet nad teritorijama pod komandom separatista; ustanici nisu uspeli da u dovoljnoj meri konsoliduju tu istu kontrolu, koja otprilike odgovara oblastima Donjecka i Luganska, neophodnu zarad težine njihovog zahteva za nezavisnošću.

Sporazum je doživeo neuspeh i zbog toga što ga je teško primeniti u konkretnim uslovima na terenu, ali i zbog slabih mehanizama kontrole. Dokument ne sadrži nijednu meru koja bi omogućila raspoređivanje umetnute snage, čije bi sastavljanje dovelo do novih razmirica između Rusa, Ukrajinaca, separatista i Evropljana. Vladimir Putin je u septembru 2017. godine izneo predlog razmeštanja plavih šlemova, čija bi misija bila zaštita posmatrača OEBS-a tokom njihovih posmatračkih misija duž linija fronta. Ovaj projekat nije se dopao Kijevu i Vašingtonu, koji bi rado da se prisustvo ovih „telohranitelja" proširi na ceo Donbas, a posebno na onaj deo rusko-ukrajinske granice koji je umakao kontroli Ukrajine. Razlike u modelima raspoređivanja plavih šlemova od tada dale su pravo ovakvom razmišljanju.

Minsk 2" omogućio je da se 14. marta 2015. usvoji rezolucija o razgraničenju teritorija Donbasa koje se nalaze pod posebnim statusom. Rezolucija je izglasana 16. septembra 2014. godine, ali nikada nije primenjena. Taj bi im status, u sklopu decentralizacije koja bi tim teritorijama omogućila neki vid jezičke, ekonomske i bezbednosne autonomije, dozvolio stvaranje sopstvenih policijskih snaga: što je bilo sasvim neprihvatljivo tadašnjoj ratnohuškačkoj vladi Ukrajine, pre svega tadašnjem premijeru Arseniju Jacenjuku i ministru unutrašnjih poslova Arsenu Avakovu, koji su pozivali na potpuni poraz separatista.

Nesretan razvoj

U osnovi, Zakon o reintegraciji Donbasa - izglasan 18. januara 2018. godine u Radi, nakon što joj je prvi put predstavljen u oktobru 2017 - predstavlja pobedu onih snaga u Kijevu koje se zalažu za uspostavljanje sanitarnog kordona duž separatističkih provincija. U njemu nema pomena sporazuma iz Minska, ali ima poziva na prekid komunikacije i nametanje trgovinske blokade Lugansku i Donjecku. Kijev se ovim zakonom zapravo odlučio za „malu Ukrajinu", dok politički i finansijski teret - od kog se i Moskva sklanja - pokušava da prebaci na Donbas.

Rusi su nakon potpisivanja sporazuma „Minsk 2" mogli sebi da čestitaju na potvrdi odnosa snaga uspostavljenog nakon bitke za Debaljcevo, koje su separatisti uspeli da oduzmu od Ukrajine. Francuzi i Nemci mogli su da se hvale izbegavanjem eskalacije sukoba. Sporazumi iz Minska danas su isuviše jednostavan okvir za upravljanje ovim sukobom. Konstatujući njihovu političku neefikasnost, Rusi su ušli u neposredne razgovore s Amerikancima. Za taj kanal komunikacije zaslužni su Vladislav Surkov - Putinovo odgovorno lice za Ukrajinu - i Kurt Volker - američki specijalni izaslanik za Ukrajinu. To su loše vesti za Pariz i Berlin, koji su svoj kredibilitet uložili na „normandijski format" - pre svega Francuska - i inicirali sporazume iz Minska. Njihov neuspeh na ovom planu imaće diplomatske posledice.

Izglede za rešavanje ovog sukoba s nejasnim ishodom dodatno otežava približavanje ukrajinskih predsedničkih izbora 2019. godine, kao i eskalacija tenzija između Rusije i evroatlantske zajednice nakon afere Skripalj i navodne upotrebe hemijskog naoružanja u Siriji od strane Damaska. U tom kontekstu odluka koju je Vašington doneo početkom ove godine da Ukrajini dostavi antitenkovske rakete „javelin" ne uliva preteranu nadu, iako je ovo naoružanje uskladišteno pod američkom kontrolom na zapadu Ukrajine, više od 1.000 kilometara od ruske granice.

 

IGOR DELANOE je zamenik direktora Franko-ruske opservatorije u Moskvi.

 

PREVOD: Matija Medenica

 

(1) U pitanju je referenca na diplomatski susret koji je četvoro lidera održalo 6. juna 2014. godine, na marginama komemoracije iskrcavanja u Normandiju.

(2) Ovaj sporazum dopunjen je memorandumom koji su iste strane potpisale 19. septembra 2014. godine.

(3) Uspostavljanje zone slobodnog tržišta između Ukrajine i Evropske unije isprva je planirano za 31. decembar 2015. godine. Na snagu je stupila tek prvog septembra 2015.

(4) Vidi: Jean Radvanyi, "Moscou entre jeux d'influence et démonstration de force", Le Monde diplomatique, maj 2014.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.