Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Erdoganovi ambiciozni predsednički ciljevi

Turski ustav iz 1982. godine, donet nakon vojnog puča 1980, uvek je osporavan zato što je vojsci dao status jedinog realnog igrača. Ipak, unutrašnja logika tog osporavanja, na koju upućuju brojne izmene i planovi o donošenju novog ustava, promenila se posle uspona Erdoganove AKP (Stranka pravde i razvoja)
Žan Marsu / LMD, prevod Vuk Vuković
Datum: 02/07/2017

Erdoganovi ambiciozni predsednički ciljevi

Foto: Profimedia

Početkom dvehiljaditih, osnovni zakon Turske doživeo je reformu u skladu sa evropskim standardima u pogledu poštovanja fundamentalnih sloboda, čime je otvoren put za razgovore o pristupanju Turske Evropskoj uniji. Umanjena je i prevlast vojske u političkoj sferi, pre svega u Savetu za nacionalnu bezbednost, čiji su i sastav i uloga izmenjeni u oktobru 2001. godine. Stranka pravde i razvoja držala se tog kursa kada je došla na vlast 2002; štaviše, uvela je Evropsku konvenciju o ljudskim pravima u tursko zakonodavstvo i formalizovala rodnu ravnopravnost i ukidanje smrtne kazne u okviru reformi iz 2004.

Osim toga, sprovedene su i reforme građanskog i krivičnog zakonika, kao i demilitarizacija sudstva (ograničenje moći vojnih sudova i podvrgavanje pripadnika vojske građanskom pravu u odgovarajućim slučajevima). Ovakva liberalizacija turskog političkog sistema mnogima je bila iznenađujuća, naročito ako se ima na umu istorijat AKP kao islamističkog pokreta.

Politička kriza iz 2007. dovela je do raspisivanja izbora na kojima je AKP dobila apsolutnu većinu u parlamentu, sa dve trećine poslaničkih mesta. Bio je to prvi put da je stranka bila u prilici da sprovede institucionalne reforme čiju je dinamiku mogla u potpunosti da kontroliše.

Kada je kemalistički establišment (vojska, viši sudovi i univerzitetska hijerarhija) blokirao izglasavanje Erdogana za predsednika u parlamentu, AKP je na referendumu promenila ustav: trajanje predsedničkog mandata je smanjeno sa sedam na pet godina i uvedeno je biranje predsednika na opštim izborima. Ove reforme bi, doduše, stupile na snagu tek nakon isteka sedmogodišnjeg mandata tadašnjeg predsednika Abdulaha Gula. Tako je Turska od 2007. do 2014. ostala klasičan parlamentarni sistem, u kome je Gul imao ograničenu ulogu posrednika, dok je Erdogan upravljao zemljom kao premijer.

Nova ustavna reforma iz 2010. promenila je ovlašćenja sudske vlasti, najpre u pogledu sastava Ustavnog suda i Vrhovnog saveta sudija i tužilaca. Zatim je 2011. AKP po treći put pobedila na parlamentarnim izborima, i to u vreme pritisaka na slobodu medija i nezavisnost sudstva, tj. progona novinara i oduzimanja licenci. AKP je imala u planu da, u ovakvom kontekstu, donese novi ustav, mada je vlada uskoro prešla na zagovaranje predsedničkog sistema, s obzirom na to da je osnovni tekst ustava pisan u vreme puča iz 1980.

Ovaj projekat bio je mnogo više od pokušaja da se sprovede stari cilj AKP: predsednička vlast sa širokim ovlašćenjima bila je posledica Erdoganovog nastojanja da se osigura u pogledu sopstvene političke budućnosti. Posle tri mandata (što je maksimum za poslanike i ministre, kako i stoji u pravnim aktima AKP), reforma je imala cilj da mu omogući ne samo da ostane na vlasti već i da je ojača.

Iako je parlament oborio taj plan, Erdoganova pobeda na izborima 2014. promenila je situaciju i dovela do stvaranja de facto polupredsedničkog sistema. Za razliku od njegovih prethodnika, novom šefu države nije bila dovoljna samo počasna uloga, pa je, s jedne strane, vratio u igru ovlašćenja koja dugo nisu bila korišćena, kao što je predsedavanje savetu ministara, ali je, sa druge, nadzirao politiku svog premijera Ahmeta Davutoglua.

Ostao je pri cilju da uvede predsednički sistem, u nadi da će mu parlamentarni izbori u junu 2015. ponovo doneti apsolutnu većinu (dve trećine mesta), što bi otvorilo priliku za reviziju ustava bez referenduma. AKP je dobila najviše mandata, ali ne i apsolutnu većinu, čak ni onakvu koja joj je omogućila da sama vlada od 2002. Prekidanjem mirovnog procesa sa Kurdima, AKP je ostala bez dela kurdskog biračkog tela, kao i tvrdog nacionalističkog krila kome se nije dopalo što ga je uopšte i započinjala.

Pošto je ispalo da su planovi za uvođenje predsedničkog sistema zapravo umanjili broj glasova za AKP, Davutoglu je ublažio celu priču i AKP je pobedila na izborima u novembru 2015, mada je ponovo ostala bez apsolutne većine. Međutim, Turska se nije prosto vratila na tradicionalni parlamentarni sistem: Erdogan je ponovo izbio u prvi plan. Posle jačanja predsedničke funkcije usledilo je svođenje računa na unutrašnjem planu, pre svega sa Hizmetom (1) i u pogledu temeljnog restrukturiranja AKP, kojim je Erdogan lukavo doveo novu generaciju kadrova na vodeće položaje. Davutoglu je u maju 2016. morao da dâ ostavku, a na njegovo mesto je došao Binali Jildirim, odan pre svega Erdoganu, a kome je bilo namenjeno da sprovede predsedničku reformu koju Davutoglu nikad nije zaista podržao.

Neuspeli puč u julu 2016. pojačao je bezbednosne rizike i doprineo legitimizaciji zahteva za jačim predsedničkim položajem. AKP je uspela i da ubedi radikalno desnu opoziciju, Partiju nacionalističkog pokreta (MHP) da podrži plan ustavne reforme ograničenog obima. U decembru 2016. parlament je izglasao osamnaest amandmana na ustav koji su ukinuli premijersku funkciju a ojačali predsedničku, tako da je predsednik dobio znatna ovlašćenja za vreme krize. Predsednik sad može da postavlja najviše činovnike, ministre i potpredsednika i lako može da raspusti parlament. Turska će glasati o ovom predlogu na referendumu 16. aprila (2). Opozicione stranke, nezavisni mediji i organizacije za zaštitu ljudskih prava su naročito zabrinuti zbog nove reforme sudstva (promene sastava Ustavnog suda i Vrhovnog saveta sudija i tužilaca).

Referendumska kampanja se odvija u napetoj atmosferi. Stanje u medijima se pogoršalo u poslednjih nekoliko godina: prema izveštajima humanitarnih organizacija, krajem 2016. je 80 novinara bilo lišeno slobode, što je trećina od ukupnog broja zatvorenih novinara u svetu (3). Sprovedena je neviđena čistka posle osujećenog puča prošle godine, naročito u prosveti, pravosuđu, policiji i diplomatskim službama. Vojska, nekada država u državi, sad je pod strogom kontrolom vlade. Strahuje se da će svi mehanizmi zaštite od moći države biti preslabi da bi se sistemu vratila ravnoteža, čak i ako Erdogan ne dobije na referendumu.

I politički pluralizam je doveden u pitanje. MHP, koja je ranije sarađivala sa AKP, primera radi, u slučaju ukidanja zabrane nošenja burke na univerzitetu, više nije prava opozicija. Prvobitno protivljenje uvođenju predsedničkog sistema prešlo je u snažnu podršku pošto je vlada omogućila vođi MHP Devletu Bahčeliju da uguši unutrašnju pobunu (iako članstvo MHP i neki glasači dovode u pitanje tu promenu kursa).

Na suprotnom kraju političkog spektra, Narodna demokratska stranka (HDP), progresivna i prokurdska organizacija, suočava se sa neprestanom represijom. Deo njenog vrha i izabranih zvaničnika (uključujući i suosnivače) nalazi se u zatvoru ili se protiv njih vodi sudski postupak. Slično stoje stvari i sa sekularnom kemalističkom opozicijom, Republikanskom narodnom strankom (CHP), koja je demonizovana i ne može da se obraća nikome osim sopstvenom biračkom jezgru.

Određeni nedržavni akteri koji su i dalje aktivni (sindikati, NVO, mediji) otežano deluju zbog represivnih mera uvedenih za vreme vanrednog stanja. Doduše, pravna udruženja, univerzitetski nastavnici i ženske organizacije i dalje su siguran izvor opozicionog raspoloženja: ženske organizacije su nedavno uspele da primoraju vlasti da povuku nacrt zakona kojim bi prisilni brak bio dozvoljen. Opoziciona štampa još uvek postoji - uglavnom u Dogan grupi - ali je novinarima teško da izbegnu autocenzuru i, u još većoj meri, zastrašivanje. Predsednički režim koji Erdogan nastoji da učvrsti autoritarne je prirode, koja je definitivno poništila otvorenost AKP sa početka milenijuma.

 

 

(1) Hizmet je islamski verski i društveni pokret koji predvodi turski propovednik Fetulah Gulen.

(2) Tekst je pisan neposredno pre referenduma 16. aprila: u međuvremenu je 51,4% birača glasalo za ustavnu reformu, a 48,6% protiv.

(3) Komitet za zaštitu novinara, 1. decembar 2016. Od ukupno 259 novinara lišenih slobode u svetu, 81 je u Turskoj.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.