Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Država i prihvatljivi siromasi: Garantovani dohodak, utopija nadohvat ruke?

I posle svega, sa strašću ističe Fuko, državu ne zanima i ne treba da je zanima da sazna zašto neko pada ispod nivoa društvene igre; da li je on zavisnik od droge, ili je nezaposlen po vlastitom izboru, mi o tome ne vodimo računa
PIŠE Pjer Ramber
Datum: 05/10/2018

Država i prihvatljivi siromasi: Garantovani dohodak, utopija nadohvat ruke?

MILICA VUČKOVIĆ - „Fuko“ (BEHANCE.NET)

Poluga društvenih promena ili instrument za sprovođenje zakona? Alati kojima se služi ekonomska politika često su mač sa dve oštrice. Nacionalizacija služi čas za kolektivizaciju bogatstva, čas za socijalizaciju gubitaka; porez pljačka ljude ili vrši preraspodelu, zavisno od toga da li ima za cilj siromašne ili bogate. To je slučaj sa univerzalnim dohotkom: u skladu sa društvenim snagama koje ga sprovode on spasava narode od zakona tržišta ili ih, sasvim suprotno od toga, njemu podređuje.

Rešenje koje je predložio liberalni ekonomista Milton Fridman u svojoj knjizi Kapitalizam i sloboda (1) pod nazivom negativni porez, bez sumnje da spada u drugu kategoriju: država svakome isplaćuje fiksnu sumu, ali, kada se pređe određeni nivo prihoda, koji liberali stavljaju oko praga siromaštva, ukupan iznos poreza koji se naplati od poreskog obveznika prelazi onu sumu koju je putem doznake isplatila država. Taj liberalni oblik garantovanog dohotka, koji je tokom sedamdesetih godina prošlog veka uveden u više američkih saveznih država, pojavio se u isto vreme u javnim raspravama u Francuskoj zahvaljujući dvojici bivših studenata Politehničke škole koji su bili upoznati sa dešavanjima u Sjedinjenim Državama i postali savetnici predsednika republike Valerija Žiskara D'Estena: Lionelu Stoleru i Kristijanu Stofaeu. Ovaj poslednji je, pored toga, u ime Generalnog komesarijata za planiranje, 1973. godine priredio „Izveštaj radne grupe za proučavanje negativnog poreza".

Istražujući ideološke osnove neoliberalizma na svojim predavanjima na Kolež de Fransu (2) tokom 1978-1979, filozof Mišel Fuko pokazuje kako negativni porez odgovara jednom obliku vlade koja bi se odrekla pune zaposlenosti kao svog cilja. On objašnjava da neoliberalna logika shvata ekonomiju kao igru u kojoj država postavlja pravila i obezbeđuje njihovu primenu. Zahvaljujući garantovanom dohotku, „trebalo bi da bude nemoguće da se dogodi da jedan od učesnika u ekonomskoj igri sve izgubi i da, zbog toga, više ne može da nastavi da igra". Drugim rečima, niko ne sme da bude u situaciji da više nema šta da izgubi; država uvodi klauzulu kojom štiti ekonomski sistem.

Dve dimenzije ovakvog pristupa fasciniraju i ? za bar jednu od njih se to može reći - zavode Fukoa. Prva je odsustvo moralnog suđenja: univerzalna raspodela usmerena je na posledice siromaštva i ne obraća pažnju na njegove uzroke. „Zasnovana na potrebi da se pomogne onima koji su siromašni ne pokušavajući da otkrije ko je za to odgovoran (3)", po Stolerovim rečima, ona raskida sa tradicionalnim socijalnim politikama tako što ne pravi razliku između dobrih i loših siromašnih.

I posle svega, sa strašću ističe Fuko, državu ne zanima i ne treba da je zanima da sazna zašto neko pada ispod nivoa društvene igre; da li je on zavisnik od droge, ili je nezaposlen po vlastitom izboru, mi o tome ne vodimo računa." Država je zadovoljna jer, „ona ne ispituje širi okvir, pa samim tim ne mora da sprovodi sve birokratske, policijske, inkvizitorske istrage koje bi u tom slučaju bile neophodne, kako bi dodelila subvenciju koja bi bila mehanizam koji bi ga podsticao da se vrati na nivo praga (...) Ali ako on to ne želi, uopšte nije ni važno, jer ta će osoba i dalje dobijati pomoć". Bar je to tako u teoriji...

Negativni porez takođe raskida sa socijalnom politikom uvedenom posle rata u Evropi, jer se suprotstavlja bilo kakvoj ideji „opšte preraspodele prihoda, tj. svemu što bi moglo da se podvede pod oznaku socijalističke politike". Ako socijaldemokratija ima za cilj smanjenje jaza između dohodaka, neoliberalizam bi da ograniči apsolutno siromaštvo i da zanemari nejednakosti. Prag deli društvo na siromašne i nesiromašne. Iznad njega, objašnjava Fuko, „dopustićemo da ekonomski mehanizmi igraju svoju igru, mehanizmi konkurencije, mehanizmi preduzeća. (...) Svako će sam za sebe ili za svoju porodicu biti jedno preduzeće". Ispod praga, i na njegovoj ivici nalazi se „neka vrsta lebdeće populacije (...) koja će činiti stalnu rezervu radnika, za jednu ekonomiju koja se upravo odrekla punog zapošljavanja kao svog cilja".

Ovaj vid liberalne pomoći, „koji je mnogo manje birokratski, mnogo manje disciplinovan od sistema zasnovanog na punoj zaposlenosti", predstavlja dvoličan aspekt egzistencijalnog dohotka za koji se zalaže desnica. S jedne strane, „ostavljamo ljudima mogućnost da rade ako to žele"; s druge, „sebi ostavljamo mogućnost da ih ne teramo da rade, ako nemamo interes da ih teramo da rade".

Ali avaj, liberalne ideje se uvek oslanjaju na prinudu prilikom svog sprovođenja. U Francuskoj, kao i u Nemačkoj, država traži od primaoca aktivne nadoknade solidarnosti (RSA) i režima Harc IV da u svakom trenutku izražavaju dobru volju dobrih siromaha.

PREVOD: Aleksandar Stojanović

(1) Milton Friedman, Capitalisme et liberté (1962), Robert Laffont, Pariz, 1971.

(2) Michel Foucault, Naissance de la biopolitique. Cours au Collčge de France, 1978-1979, Gallimard-Seuil, coll. „Hautes Etudes", Pariz, 2004, iz koje su navedeni citati.

(3) Lionel Stoléru, Vaincre la pauvreté dans les pays riches, Flammarion, Pariz, 1974.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.