Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

"Došli smo do tačke gde je većina mladih pre na strani Palestinaca nego Izraelaca"

Nije li dolazak Donalda Trampa na vlast naveo Vašington na to da odbaci ulogu posrednika u izraelsko-arapskom konfliktu i da otvoreno stane iza najdešnje vlade Izraela u istoriji? Nesumnjivo. Međutim, bauk kruži ovim naočigled povoljnim prostorom i ne da mira lobistima
PIŠE ALEN GREŠ
Datum: 09/11/2018

"Došli smo do tačke gde je većina mladih pre na strani Palestinaca nego Izraelaca"

Foto: Profimedia

Na prvi pogled, on je savršen gospodin. Bez obzira na svoju studentsku hirovitost, Džejms Entoni Klajnfeld, mladi britanski Jevrejin - odlikaš, diplomac prestižnog Oksfordskog univerziteta, govornik šest jezika, uključujući holandski i jidiš, sposoban da se lako snađe u haosu bliskoistočnih sukoba - bez većih problema uspevao je da sebi nađe mesto u ministarstvima spoljnih poslova kao i u jednom istaknutom trustu mozgova. Trenutno je zaokupljen novim projektom: ulaže svoje vreme u rad u američkim organizacijama koje podržavaju Izrael. Regrutovao ga je The Israel Project (TIP), grupa posvećena održavanju povoljne medijske slike o Izraelu.

Oberučke prihvaćen zbog svojih sposobnosti, pet meseci se kretao u krugovima vođa udruženja posvećenih bezuslovnoj odbrani Izraela, na prvom mestu moćne američke proizraelske interesne grupe, organizacije American Israel Public Affairs Committee (AIPAC) (1). Sa tim ljudima on se družio na koktelima, kongresima, konvencijama i treninzima za aktiviste, šireći svoju mrežu kontakata. Njegovo samopouzdanje, toplina i efikasnost omogućili su mu da lako stekne poverenje svojih sagovornika koji su mu otvarali dušu, bez političarskog praznorečja i standardnog „diskursa". A njihove ispovesti su ektremno zapaljive.

Kako uticati na Kongres? „Članovi Kongresa ne rade ništa ako se ne vrši pritisak na njih, a novac je jedini način da se pritisak vrši." Kako se boriti protiv aktivista za prava palestinskog naroda na kampusima univerziteta? „Kad su u pitanju antiizraelisti, najefikasniji metod jeste da prokopate po njihovim životima, ono što nađete okačite na anonimni veb-sajt i da te informacije proširite ciljanim oglasima na Fejsbuku." S iskrenošću koja dolikuje ljudima koji su smatrali da se obraćaju prijatelju, Klajnfeldovi sagovornici su priznavali da se bave špijuniranjem američkih građana i građanki, uz pomoć izraelskog Ministarstva za strateška pitanja.

Osnovano 2006. godine, ono je direktno odgovorno premijeru Benjaminu Netanjahuu. Jedan od njegovih zvaničnika je izjavio: „Mi smo vlada koja operiše na stranoj teritoriji i moramo biti veoma, veoma oprezni." Tačno, jer se određene aktivnosti tog tela mogu ispostaviti kao gonjive na američkim sudovima.

Na kraju „Tonijevog" stažiranja, Erik Galager, njegov nadređeni u TIP-u, bio je toliko zadovoljan njegovim radom da mu je ponudio posao. „Jako bih voleo kada bi pristao da radiš za mene. Treba mi neko ko ima timski duh, ko radi predano, ko je strastven, radoznao, izgrađen, rečit, načitan. Sve to si ti." Ipak, njegov miljenik je odbio ponudu. Jer, kao što ćemo saznati, on nije čovek za kojeg se izdavao, iako je zaista stekao sve diplome i veštine koje tvrdi da ima: on je infiltrator po zadatku katarske medijske kuće Al Džazira da obavi istraživanje za dokumentarac o proizraelskom lobiju.

Skrivenom kamerom je snimio deo poverljivih razgovora koje je vodio i, zajedno sa drugim timom na čijem čelu je bio Fil Ris iz odseka za istraživačko novinarstvo te televizijske firme, prikupio je sve neophodne podatke za spektakularnu reportažu.

Njeno emitovanje se željno iščekivalo još otkako je Al Džazirina emisija o proizraelskom lobiju u Ujedinjenom Kraljevstvu iz 2017. godine dokazala da se Izrael mešao u unutrašnja pitanja te strane države, kao i da je pokušavao da dovede do smene ministra propalestinske reputacije - ta afera je dovela do javnog izvinjenja izraelskog ambasadora u Londonu i do hitnog opoziva jednog visokog diplomate nazad u Tel Aviv.

Očekivao se, dakle, medijski spektakl pun skandaloznih otkrovenja i agresivne polemike. Međutim, ništa od toga. Emitovanje, zakazano za početak 2018. godine, bilo je odloženo do daljeg bez zvaničnog obrazloženja. Javnost je na kraju saznala da dokumentarac neće biti emitovan putem članaka u američkoj jevrejskoj štampi (3), što je potvrdio i Klejton Svišer, direktor odseka za istraživačko novinarstvo pri Al Džaziri, u članku u kom je izrazio žaljenje zbog takve odluke; nekoliko dana kasnije, ta kuća je objavila da će Svišer uzeti produženo odsustvo (4). Istraživanje o kome je reč nastradalo je kao žrtva nemilosrdne borbe između Katara i Saudijske Arabije za podršku Vašingtona u sukobu u kom se nalaze od juna 2017. godine (5). Ne postoji bolji način da se ona obezbedi od umiljavanja moćnom proizraelskom lobiju čiji je uticaj na američku politiku prema Bliskom istoku dobro poznat.

Kako bi terao vodu na svoju vodenicu, Katar je stoga „odložio" emitovanje reportaže u zamenu za neočekivanu podršku dela desnog krila već u celosti desničarskog lobija. Morton Klajn, predsednik Cionističke organizacije Amerike (ZOA), blizak prijatelj Stivena Benona, bivšeg savetnika predsednika Donalda Trampa, otputovao je u Dohu gde je proslavio svoj uspeh u pokopavanju tog dokumentarca (videti okvir). To što su grupe koje su doskora optuživale Katar da finansira Hamas i teroriste odlučile da povuku svoje kritike dosta govori o za njih sramotnom sadržaju njegovih otkrića.

Ovo rashodovanje proizvoda u koji je uloženo više od godinu dana rada dovelo je do komešanja u Al Džaziri. Pojedini ljudi nisu hteli da dozvole da otkrivena istina potone u živo blato geopolitičkih kompromisa. Zbog toga smo, zahvaljujući prijatelju iz Persijskog zaliva, bili u prilici da pogledamo četiri epizode ove dokumentarne emisije u trajanju od po pedeset minuta, u gotovo završenoj formi.

Ono što najviše šokira tokom gledanja emisije je grozničavost koja je poslednjih godina obuzela lobi usled neosnovanog straha od gubitka uticaja. Čime se on objašnjava kada je podrška Izraelu u SAD ogromna i kada predstavnici vlasti iz redova obeju partija - republikanaca i demokrata - bez izuzetka daju podršku svakoj izraelskoj avanturi? Nije li dolazak Donalda Trampa na vlast naveo Vašington na to da odbaci ulogu posrednika u izraelsko-arapskom konfliktu i da otvoreno stane iza najdešnje vlade Izraela u istoriji? Nesumnjivo. Međutim, bauk kruži ovim naočigled povoljnim prostorom i ne da mira lobistima, bauk Bojkota, dezinvesticija i sankcija (BDS).

Taj pokret, osnovan 2005. godine sa ciljem da upotrebi nenasilne metode oprobane u borbi protiv aparthejda u Južnoafričkoj Republici protiv Izraela, doživeo je proboj na američkim univerzitetskim kampusima. Međutim, da li je to dovoljan razlog za brigu, pita se Dejvid Brog, direktor za strateška pitanja Ujedinjenih hrišćana za Izrael (CUFI) i izvršni direktor Maccabee Task Forcea, jedne od grupa koje se bore protiv BDS-a. „Izrael je neupitna 'start-ap nacija'. On dobija više direktnih stranih investicija nego ikada ranije tokom svoje prošlosti. Zbog čega se onda ne bismo smirili, shvatili da je BDS bezopasan i prosto ga ignorisali?" Tvrdi: „Ne mislim da je cilj BDS-a ikada bio to da univerziteti prestanu da investiraju u Izrael. Što se tiče novca, tu nas ništa ne brine; međutim, plaše nas napori uloženi u to da se okupi snaga protiv nas koji volimo Izrael, i generacija koja odrasta. Došli smo do tačke gde je većina mladih rođenih nakon 2000. godine, kao i većina studenata, pre na strani Palestinaca nego Izraelaca." Džejkob Bejm, izvršni direktor grupe Israel on Campus Coalition, koja zapošljava stotinak osoba u borbi protiv BDS-a na univerzitetima, pita se: „Jedino što je zajedničko svim članovima Kongresa, svim predsednicima i svim ambasadorima jeste činjenica da su provodili vreme na kampusima, i da su se tada oformili njihovi stavovi." Hoće li oni u budućnosti ostati „prijatelji Izraela"?

Ukaljati ugled glasnika

Još jedan element rađa paniku među lobistima. Podrška za Izrael je oduvek nadilazila podele između demokrata i republikanaca. Nije li Barak Obama, nekoliko meseci pre kraja svog mandata, glasao za bespovratnu pomoć Izraelu od 38 milijardi dolara (33 milijarde evra) tokom narednih deset godina, uprkos svom lošem odnosu sa Netanjahuom? Ipak, politički pejzaž se menja, a bespogovorno priklanjanje proizraelskog lobija Trampu preti da suzi njegovu bazu koja se sve više svodi na Republikansku partiju i evangelističku desnicu. Dejvid Hazoni, bivši direktor The Tower Magazinea i uticajni član TIP-a, prepoznaje ovaj trend u dokumentarcu: „Problem ne leži u neposrednom bojkotu Izraela. Mnogo veći problem je Demokratska partija, odnosno pristalice Bernija Sandersa i svi antiizraelisti koje oni uvlače u Demokratsku partiju. Biti za Izrael uskoro neće biti dvopartijski konsenzus i postoji rizik da će se politika prema Izraelu menjati sa svakom promenom predsednika. To je opasno za Izrael. To je ulog oko kog se vodi bitka na kampusima." Isto je potvrdio i Džon Mirshajmer, koautor slavne knjige o lobiju (6), čiji komentari su ubačeni na ključnim mestima u dokumentarcu. On zaključuje da podrška Izraelu trenutno raste u Republikanskoj partiji, dok u Demokratskoj opada: „Postoji suštinska razlika između dve partije."

Kako sprečiti ovakav razvoj događaja? Kroz političku debatu? Teško, budući da od propasti Sporazuma iz Osla, potpisanog 1993. godine, Izrael vode partije ekstremne desnice koje odbijaju mogućnost ikakvog diplomatskog rešenja. Rasprava o sudbini palestinskog naroda, o budućnosti kolonija ili o drami u Pojasu Gaze ne dolazi u obzir. S druge strane, priklanjanje lobija Netanjahuu i Trampu teško da će dovesti do podrške među američkim studentima i studentkinjama. Novinar Maks Blumental je primetio (na Tviteru, 15. februara 2018. godine) da je lobi ovu taktiku odbijanja rasprave primenio i u slučaju Al Džazirinog dokumentarca: poistovetiti istraživačko novinarstvo sa špijunažom; ukaljati ugled medijske kuće stavljajući znak jednakosti između nje i njenog vlasnika, Katarskog emirata; insistirati na tome da se radi o „jevrejskom lobiju", a ne o pitanju podrške Izraelu. I, potom, odbiti bilo kakvu raspravu o sadržaju otkrića i o politici Izraela.

Izvršni direktor Vanrednog komiteta za Izrael (ECI), Noa Polak, nudi prikaz jedinstvene linije koja se zauzima prema kritikama: „Kako bi se obesmislila poruka, treba ukaljati ugled glasnika. Kada govorite o BDS-u, morate insistirati na tome da se radi o grupi koja je sklona mržnji i nasilju protiv civila. Drugim rečima, grupi koja podržava terorizam." I, naravno, da su antisemiti. Organizacija Jevrejski glasovi za mir (JVP)? On je radije naziva „Jevrejski glasovi za Hamas"... Međutim, još uvek je optimističan, jer, kao što je objasnio „Toniju", većina stanovništva Amerike ima pozitivno mišljenje o Izraelu, dok je u Velikoj Britaniji u pitanju „čista mržnja. Kad pustiš pola usr... Pakistanaca da ti se naseli u državu".

Kako bi se „ukaljao ugled glasnika", treba prikupiti različite informacije, od ličnog života do profesionalnih aktivnosti, uz kopanje po političkim ubeđenjima. Proizraelski lobi je poslednjih godina uspostavio pravu špijunsku mrežu. „Naša obaveštajna operacija raspolaže najnaprednijom tehnologijom", hvali se Bejm. „Kada sam ja ušao, naš budžet je iznosio nekoliko hiljada dolara; danas je on sigurno 1,5-2 miliona. Ne znam tačno, ali je ogroman." Ipak, on i njegovi prijatelji se trude da ostanu „nevidljivi": „Sve radimo na siguran i anoniman način; u tome je ključ."

Među grupama kojih se aktivisti i aktivistkinje koji se zalažu za prava palestinskog naroda najviše plaše ističe se Canary Mission (7) čije finansiranje, članstvo i način rada se i dalje drže u tajnosti. Jedan od novinara bliskih lobiju je ovim rečima opisao njenu ulogu: „Ti koji je mrze, protiv kojih se ona bori, pričaju o 'crnoj listi'. Radi se o imenima studenata i profesora na univerzitetima, kao i organizacija koje imaju veze sa terorizmom ili teroristima koji su pozivali na uništenje jevrejske države." Cilj organizacije naveden na njenom veb-sajtu je sledeći: „Osigurajte se od toga da današnji ekstremisti sutra ne postanu vaši zaposleni." Iznad biografije svake od njenih žrtava vezane za stub srama stoji sledeći slogan: „Ako ste rasista, svet mora to da zna."

Klajnfeld je uspeo da utvrdi da je njen osnivač i sponzor, Adam Milstin, predsednik Izraelsko-američkog saveta (IAC), osuđen na zatvorsku kaznu zbog utaje poreza 2009. godine, što ga nije sprečilo da nastavi sa svojim aktivnostima iz ćelije. Predstavljajući svoj svetonazor mladiću, rekao je: „Pre svega, istraži ih Šaktiviste i aktivistkinje koji simpatišu PalestinuĆ. Šta oni hoće? Da napadnu Jevreje jer je to lako i popularno. Moramo ih prikazati onakvima kakvi jesu: rasisti, neprijatelji demokratije. Treba da ih stavimo u defanzivu."

Brojni studenti i studentkinje mogu da posvedoče o rizicima koje to nosi sa sobom. Samer Avad, učesnica kampanje za prava Palestinaca i Palestinki u Noksvilu (država Tenesi) priča o tome kako je napadana na Tviteru i kako su „oni" objavili informacije o njoj od pre više od deset godina: „Oni nastavljaju da razapinju ljude. Neko je nazvao mog poslodavca sa zahtevom da me otpusti, uz pretnju da će ga prokazati kao antisemitu ukoliko to ne uradi." Ove metode rušenja ugleda mogu značiti profesionalnu smrt za studente, dodatno komplikujući njihovu potragu za poslom nakon studija. Neki među optuženima su tako slali „poruke pokajanja" koje se objavljuju u posebnoj rubrici na sajtu Canary Mission (8) u zamenu za skidanje njihovog imena sa crne liste: anonimna „priznanja" u kojima tvrde kako su „prevareni", koja podsećaju na ona isceđena iz ljudi osumnjičenih da gaje simpatije prema komunizmu za vreme makartizma u SAD 1950-ih godina ili u današnjim autoritarnim režimima. „Ovo je psihološki rat. Oni su prestrašeni", naslađuje se Bejm. „Ili prestanu sa aktivizmom, ili provode vreme istražujući Šoptužbe koje im se stavljaju na teretĆ umesto da napadaju Izrael. Veoma je efikasno." Drugi „Tonijev" sagovornik ipak žali zbog toga što „napasti nekoga tako što će se ta osoba nazvati antisemitom više nema istu težinu".

Ovaj pohod koji se zasniva na prikupljanju ličnih podataka američkih državljana ne bi bio moguć bez sredstava koja u te svrhe daje izraelsko Ministarstvo za strateška pitanja. Njegova generalna direktorka, Sima Vaknin-Gil, priznala je to tokom jedne IAC-ove konferencije: „Prikupljanje podataka, analiza informacija, rad na aktivističkim organizacijama, dotok novca, sve su to stvari koje jedna država, sa resursima kojima raspolaže, može najbolje da radi." Dodala je: „Činjenica da je izraelska vlada odlučila da preuzme ključnu ulogu veoma je značajna, jer mi možemo uključiti veštine kojima ne raspolažu nevladine organizacije koje se time bave. Mi smo jedini akter u proizraelskoj mreži koji može da popuni te praznine. (...) Mi imamo budžet i mi na sto stavljamo sasvim druge opcije." Konačno, iznosi pretnju: „Svi koji dođu u dodir sa BDS-om treba da se dvaput zapitaju: da li treba da se priklonim ovoj stani, ili onoj drugoj?"

 

Kršenje američkih zakona

 

Sima Vaknin-Gil priznaje da u poslu prikupljanja informacija: „Imamo FDD i druge koji rade Šza nasĆ." Fondacija za odbranu demokratije (FDD) neokonzervativni je trust mozgova koji je poslednjih godina igrao bitnu ulogu u zbližavanju Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela. Prošlog leta je učestvovao u kampanji protiv Katara i Al Džazire, optužujući ih da su faktor nestabilnosti u regionu. Međutim, prema američkim zakonima, organizacije ili pojedinci koji rade za strane vlade moraju da se u tom svojstvu prijave Ministarstvu pravde. Da li bi se ono usudilo da na sud izvede FDD koji nije ispunio taj propis?

Kao što kaže Ali Abunimah, urednik veb-sajta The Electronic Intifada, „kada biste imali snimak ruskog ili iranskog - ili čak kanadskog - visokog zvaničnika na kom on priznaje da njegova država vodi tajne operacije špijuniranja američkih državljana i da to radi pod krinkom neke američke organizacije, to bi bila bomba!". Jer, ova saradnja nije ograničena na FDD, što su potvrdili brojni Klajnfeldovi sagovornici, poput Bajma, priznajući to u poverenju, bez obzira na to što bi, bez oklevanja, dodali da se radi o „delikatnoj" temi i da bi bilo bolje da ne govore više o tome.

Dokumentarac sadrži još otkrića, poput načina na koji TIP „podržava" američke novinare u Jerusalimu (9) tako što im daje smernice, ali i gotove tekstove o raznim pitanjima koje treba samo da objave u SAD; ili pritiska koji se vrši na medije i novinske agencije kako bi menjali svoje navode ili članke...

Iako deluje kao da je trenutno Izraelu sve po volji, njegovi američki simpatizeri su nervozni. Budućnost im deluje sumorno, čak i među onim slojevima najpodložnijim njihovom uticaju. Vaknin-Gil je to i priznala: „Izgubili smo generaciju Jevreja rođenu nakon 2000. godine. Njihovi roditelji mi pričaju o problemima koje im njihova deca priređuju tokom obroka za šabat. ŠNajmlađiĆ ne priznaju državu Izrael i ne vide nas kao nešto čemu se treba diviti."

 

ALEN GREŠ je direktor onlajn časopisa Orient XXI.

 

PREVOD: Pavle Ilić

 

(1) Vidi: Serž Alimi, „Le poids du lobby proisraélien aux États-Unis", Le Monde diplomatique, avgust 1989.

(2) www.aljazeera.com/investigations/thelobby

(3) Cf. Na primer Ričard Silverstin, „Israel lobby pressures Qatar to kill Al Jazeera documentary", Tikun Olam, 8. februar 2018, www.richardsilverstein.com.

(4) Klejton Svišer, „We made a documentary exposing the 'Israel lobby'. Why hasn't it run?", The Forward, Njujork, 8. mart 2018.

(5) Vidi: Akram Belkaid, „Le Qatar ne cčde rien", Le Monde diplomatique, mart 2018.

(6) Džon Mirshajmer i Stiven M. Volt, Le Lobby pro-israélien et la Politique étrangčre américaine, La Découverte, Pariz, 2009.

(7) The Forward, koji pretežno čitaju američki Jevreji i Jevrejke, objavio je istraživanje o Canary Missionu i o tome kako izraelske vlasti koriste informacije sa tog sajta kako bi ispitivale „osumnjičene" američke državljane - uključujući Jevreje - koji putuju u Izrael. Džoš Nejtan-Kazis, „Canary Mission's threat grows, from US campuses to the Israeli border", The Forward, 3. avgust 2018.

(8) https://canarymission.org/ex-canary

(9) Vidi: „Propagande et désinformation ŕ l'israélienne" I i II, Nouvelles d'Orient, Les blogs du Diplo, 13. i 26. januar 2010.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.