Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Da, Rusija je sanjala o Evropi

Izgurana na marginu Evrope, Rusija se okrenula svom projektu regionalne ekonomske integracije sa bivšim sovjetskim republikama. Međutim, ona ni tada nije okrenula leđa Evropi
PIŠE FILIP DEKAM
Datum: 05/10/2018

Da, Rusija je sanjala o Evropi

Foto: Profimedia

Ponekad se stanje odnosa između Rusije i Evrope vidi kroz određene neprijatne osećaje, poput grča u nozi od čekanja u predvorju Saveta Ruske Federacije. Senator Aleksej Pučkov je nepoverljiv prema zapadnim novinarima. „Ako ćete da izvučete citat-dva, imate petnaest minuta", upozorava na savršenom francuskom. Voditelj političke emisije „Postskriptum" na moskovskoj stanici TV Centar već dvadeset godina, ovaj bivši predsednik Dumine (donji dom Parlamenta) komisije za spoljne poslove odgovarao je na naša pitanja sat i po vremena.

Mnogo toga se odigralo otkako je pisao govore za poslednjeg sovjetskog vođu Mihaila Gorbačova. U retrospektivi smatra da je njegov nekadašnji mentor, koji je „pre dolaska na vlast bio samo stručnjak za poljoprivredna pitanja u partiji" bio otelotvorenje „naivnosti". Kao jedan od najžešćih pristaša spoljne politike predsednika Vladimira Putina, Pučkov se od početka ukrajinske krize 2014. godine nalazi na spisku osoba kojima je zabranjen ulaz na američku, kanadsku i britansku teritoriju.

Njegova životna putanja ilustruje kretanje Rusije. Gorbačov se nadao da će videti povratak svoje zemlje u veliku porodicu evropskih nacija. To ga je činilo delom prozapadnih struja u Rusiji koje su, od vladavine Petra Velikog (1682-1725), nastojale da vežu Rusiju za Evropu, nasuprot slavenofilima, koji bi da se ona kreće zasebnom putanjom (1). Krajem 1980-ih, ovaj tropizam se vratio na velika vrata sa nastankom međunarodnog poretka slobodnog od logike blokovske podele. Nemoguće je razumeti trenutno ponašanje Rusije, ako se ne osvrnemo na propast njenog evropskog sna.

Tokom svog prvog putovanja u inostranstvo u svojstvu generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza na jesen 1985. godine, Gorbačov je u Parizu uputio zapadnoevropske vođe u svoju ideju o „zajedničkom evropskom domu". Izbor glavnog grada Francuske u tu svrhu nije bio beznačajan. Šarl de Gol je zagovarao ideju Evrope koja bi se prostirala od „Atlantskog okeana do Urala": Evropu nacija slobodnu od bilo čijeg nadzora i sa Rusijom koja je odbacila komunizam - za generala njen puki, privremeni hir. U to vreme Moskva nije ozbiljno razmatrala njegov predlog: Sovjetski Savez je čvrsto stajao iza podele Evrope, počevši od cepanja Nemačke, otelotvorenja njegovog prisustva u srcu Starog kontinenta.

Slogan o „zajedničkom domu" takođe je implicirao određeno razdvajanje Vašingtona i njegovih evropskih saveznika koje bi moglo da doprinese pritisku na SAD da sednu za pregovarački sto. Iz moskovske vizure, privođenje trke u naoružanju kraju postajalo je nasušna potreba usled veličine stavke vojnih troškova u budžetu. Strateški paritet (približno uporedive snage američkog i sovjetskog nuklearnog arsenala koje su činile osnovu tzv. MAD principa - principa garantovanog međusobnog uništenja - u slučaju oružanog sukoba tih dveju velesila, prim. prev.) garant mirne koegzistencije, postao je neodrživa tačka ravnoteže. Svet je dvaput za dlaku izbegao apokalipsu: u septembru 1983. godine kada je Stanislav Petrov, oficir PVO baze izvan Moskve, shvatio da su uređaji podigli lažnu nuklearnu uzbunu; potom u novembru 1983. godine, kada su se u SSSR-u uspaničili za vreme „Able Archer 83", vojnih vežbi Organizacije severnoatlantskog sporazuma (NATO), misleći da se radi o skrivenom napadu. „Naučnici su upravo izmislili zastrašujući koncept 'nuklearne zime'", priseća se Pučkov. „Ja sam bio među onima koji su želeli da se Hladni rat završi." Tokom svog mučnog prvog susreta u Ženevi, novembra 1985. godine, američki predsednik Ronald Regan i Gorbačov saglasili su se oko toga da u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i da on nikada ne sme da se desi.

U oktobru 1986. godine, sa drugog susreta izašli su sa odvažnim predlogom: smanjenje nuklearnih arsenala za 50% u narednih pet godina i njihovo potpuno ukidanje u potonjih pet (2). Regan je saglasan, ali insistira da dobije zeleno svetlo za svoju Inicijativu za stratešku odbranu, svemirski raketni štit koji je sovjetska strana smatrala istraživanjem u cilju ostvarivanja vojne nadmoći s potencijalom da ponovo pokrene trku u naoružanju - i koji nikad nije ugledao svetlost dana... Kako bi premostio jaz nepoverenja, Gorbačov se odlučio na unilateralne ustupke. Sporazum o nuklearnom naoružanju srednjeg dometa potpisan 8. decembra 1987. godine tako je podrazumevao demontiranje 1.846 sovjetskih raketa, više od dva puta većeg broja u odnosu na američku stranu.

 

Kao da se vraća kući"

 

Hiljadu devetsto osamdeset osme godine, pod pritiskom problema u socijalističkom bloku, „zajednički evropski dom" postaje strateška konstanta. Gorbačov je smatrao da će moći da spreči ekonomski slom jedino ukoliko dozvoli izvesnu dozu privatnog vlasništva i tržišta u komandnom ekonomskom sistemu. Širom istočne Evrope zahtevi za demokratizacijom dodatno su ga ubedili da je u pravu: političko otvaranje bilo je istorijska nužnost. Kada se ideološki okršaj završi, cilj više neće biti saradnja između blokova, već njihovo stapanje u Evropi proširenoj na temelju zajedničkih vrednosti: slobode, ljudskih prava, demokratije i suvereniteta. To bi bio istinski „povratak u Evropu (...), civilizaciju na čijoj periferiji smo dugo obitavali", kako je tada rekao diplomata Vladimir Lukin (3).

Sistem je bio na izdisaju i nije bilo sumnje da se trebalo osloboditi komunizma", procenjuje danas Aleksandar Samarin, prvi savetnik ruske ambasade u Parizu, koji podseća da je njegova zemlja, članica Svetske trgovinske organizacije (STO) od 2012. godine, danas „kapitalistička" i da je „protiv protekcionizma". „Svi su osećali da smo ušli u ćorsokak", ubacuje se jedan penzionisani diplomata koji želi da ostane anoniman. „Međutim", brzo dodaje, „niko nije mislio da ćemo morati da činimo unilateralne ustupke."

Gorbačov je smatrao Brežnjevljevu doktrinu o ograničenom suverenitetu „bratskih zemalja" - najviše otelotvorenu u gušenju „praškog proleća" - zastarelom. Podržavajući lokalne reformatore i odbijajući bilo kakav oblik nasilne intervencije, on je pokrenuo proces koji će mu se na koncu istrgnuti iz ruku. Zapadnjaci su na njegove ustupke odgovorili obećanjima (videti okvir), a prevaru koja je usledila najbolje je ilustrovalo nemačko pitanje.

Nakon pada Berlinskog zida Gorbačov je zagovarao ideju vojno neutralne Nemačke (ili istovremeno članicu oba vojna saveza, NATO-a i Varšavskog pakta), integrisanu u panevropsku bezbednosnu strukturu koja bi se zasnivala na Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS), nastaloj 1975. godine potpisivanjem Završnog akta iz Helsinkija. Vrhunac detanta među blokovima pre ponovnog rasta tenzija u svetlu sovjetske invazije na Avganistan 1979. godine, ova deklaracija, potpisana od 35 država, bila je rezultat cenjkanja između dva bloka. Zapadne države su prihvatile princip nepovredivosti granica, na koji se Moskva godinama pozivala, time priznajući podelu Nemačke i sovjetsko proširenje u istočnoj i srednjoj Evropi. U zamenu za to, sovjetska strana se obavezala da će poštovati ljudska prava i temeljne slobode, „uključujući slobodu mišljenja, veroispovesti i ubeđenja". Kao jedino stalno telo u čijem radu su zajedno učestvovale SAD, Kanada, Sovjetski Savez i sve evropske zemlje, KEBS je u očima Moskve bio prvi korak ka pomirenju dve Evrope.

Hiljadu devetsto devedeset devete godine, Gorbačov nije bio jedini pobornik panevropske opcije. Nove istočnoevropske vođe, najčešće nekadašnji disidenti koji su se istakli kroz sopstveni pacifistički angažman, nisu htele da se prebace u zapadni blok. Oni su najradije želeli stvaranje vojno neutralnog i demilitarizovanog regiona. Dan nakon što je došao na mesto predsednika Čehoslovačke, Vaclav Havel je šokirao Ameriku zahtevom da se oba vojna saveza raspuste i da se sve strane snage povuku iz centralne Evrope. Izjave istočnonemačkog premijera Lotara de Mezijera, koji se zalagao za neutralizaciju, išle su na živce nemačkom kancelaru Helmutu Kolu. U aprilu 1990. godine, poljski predsednik Vojćeh Jaruzelski prihvata Gorbačovljev predlog da privremeno pojača snage Varšavskog pakta u Istočnoj Nemačkoj, budući da se bliži vreme uspostavljanja panevropske bezbednosne strukture. Čak predlaže da se u nju uključe i poljske snage. Tek u februaru 1991. godine Mađarska, Poljska i Čehoslovačka odustaju od te opcije i stvaraju Višegradsku grupu: strahujući od povratka konzervativnih komunista na vlast u Moskvi, one su tad izrazile želju da se sklone pod američki kišobran.

Sa zapadnoevropske strane, tamošnji lideri delili su želju da se postave temelji nove Velike Evrope autonomnije u odnosu na Vašington, iako su ostali privrženi prežitku NATO-a. Fransoa Miteran hteo je da uključi ujedinjenu Nemačku u prošireni sistem evropske bezbednosti, ostavljajući u njemu mesta i za Rusiju. „Evropa više neće biti onakva kakvu smo je znali proteklih pola veka. Do juče zavisna od dve velesile, ona će se, kao da se vraća kući, vratiti svojoj istoriji i svojoj geografiji", izjavio je u svojoj novogodišnjoj poslanici 31. decembra 1989. godine. „Od početka Helsinških pregovora nadao sam se da ću 1990-ih godina svedočiti rađanju evropske konfederacije u pravom smislu te reči, koja bi uključivala sve države našeg kontinenta." Kako bi izbegao izolaciju SSSR-a, on je razradio panevropsku strukturu koncentričnih krugova: dvanaest postojećih članica Evropske ekonomske zajednice (EEZ) činile bi „aktivno jezgro" unutar šire strukture za saradnju koja bi uključila zemlje bivšeg Varšavskog pakta. Britanska premijerka Margaret Tačer je takođe gledala kako da novu nemačku snagu koja se kretala ka preporodu ubaci u evropski okvir. U februaru 1990. godine ona je zadužila svog ministra spoljnih poslova Daglasa Herda da u pregovorima insistira na opciji „proširene evropske zajednice (...) uključujući istočnoevropske države i, jednog dana, Sovjetski Savez (4)".

Gorbačov nije uspeo da izvuče koristi iz tog privremenog poklapanja stavova. Jer je, s pobedom Hrišćansko-demokratske unije (CSU) na prvim slobodnim izborima u Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) u martu 1990. godine, kancelar Kol krenuo da zagovara prosto utapanje NDR-a u Saveznu Republiku Nemačku (SRN). Vreme je bilo na strani nemačkog kancelara, kao i američkog predsednika Džordža H. Buša, njegovog glavnog saveznika. Sovjetskom Savezu je trebalo novca; Vašington, koji nije mogao ozbiljno da finansira sopstvenog rivala, poručio je Bonu da odreši kesu. Trinaest i po milijardi maraka koje je Nemačka obećala u zamenu za povlačenje sovjetskih trupa načinilo je SSSR saradljivijim.

Sporazumom o smanjenju strateškog naoružanja (Start) iz 1991. godine Zapadnjaci su dobili drastično smanjenje nuklearnih arsenala; „narodne republike" su pale jedna za drugom; ipak, kao što se Gorbačov požalio jednom ekonomskom savetniku tokom samita G7 u Londonu u julu 1991. godine, par dana nakon što je Varšavski pakt raspušten, on zauzvrat nije dobio nikakve konkretne mere. Kraj Sovjetskog Saveza u decembru 1991. godine zadao je smrtni udarac panevropskom projektu. Bivše narodne demokratije, a potom i bivše sovjetske republike na Baltiku u par talasa uvučene su u NATO (videti kartu). Isto će se desiti i sa EU.

Ulazak istočnih država u NATO 1993. razljutio je Miterana koji je želeo da taj savez postane pre politički nego vojni. Takođe, u Sjedinjenim Američkim Državama su se rano javili glasovi protiv dinamike koja je rizikovala da dovede do nacionalističke reakcije u Rusiji koju je trebalo da predupredi. Čak je i tvorac doktrine ograničavanja širenja sovjetskog uticaja iz 1946. godine Džordž Kenan kritikovao ekspanziju NATO-a 1997. godine kao „najgoru američku političku grešku od rata". Ta odluka, rekao je, „oštetiće razvoj demokratije u Rusiji, ponovno stvarajući hladnoratovsku atmosferu (...). Rusija će širenje NATO-a doživeti jedino kao vojnu akciju. Ona će početi da se okreće u drugom smeru kako bi osigurala svoju bezbednost i budućnost" (5). Džek Metlok, ambasador SAD u Sovjetskom Savezu od 1987. do 1991. godine, kritikujući američki hibris, primetio je da „mnogi američki političari posmatraju kraj Hladnog rata kao vojnu kvazipobedu. (...) Nije trebalo da se postavlja pitanje treba li proširiti NATO ili ne, već je trebalo istražiti na koji način bi SAD mogle da garantuju državama srednje Evrope da će njihova nezavisnost biti očuvana, uz istovremenu izgradnju bezbednosnog sistema u Evropi koji bi odgovornost za budućnost kontinenta stavio na same Evropljane (6)".

 

Isključeni iz rasprave o Ukrajini

 

Oslabljena ekonomskim i društvenim haosom kroz koji je prolazila, Rusija 1990-ih nije bila u stanju da štiti svoje geopolitičke interese. Međutim, suzdržanost njenih reakcija je takođe rezultat želje da sačuva status velike sile, kao i privilegovanog partnera Amerike. Što se toga tiče, Zapad joj je ostavio prostora za nadu. Moskva je uz blagoslov Vašingtona uspela da prikupi svoj nuklearni arsenal rasejan širom bivših sovjetskih republika; sačuvala je mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija; ponuđeno joj je da uđe u klub velikih kapitalističkih snaga, G7, koji je tako postao G8. „U to doba je vladala atmosfera euforije", priseća se bivši zamenik ministra spoljnih poslova (1986-1990) Anatolij Adamičin. „Mislili smo da ćemo biti u istom vozu sa Zapadom (7)." Ruske vođe nisu od starta posmatrale širenje NATO-a kao vojnu pretnju. Više ih je brinula njihova izolovanost koju su se trudili da spreče (8). Od raspada SSSR-a, Boris Jeljcin je govorio o želji da se i Rusija priključi Alijansi „u dugom roku". Njegov ministar spoljnih poslova Andrej Kozirev pominjao je mogućnost podređivanja NATO-a odlukama KEBS-a (koji je u tom trenutku otpočeo transformaciju u OEBS, Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju).

Intervencija NATO-a u bivšoj Jugoslaviji 1999. godine, bez mandata Ujedinjenih nacija, konačno je Rusiji pomogla da shvati razmeru svoje skrajnutosti. Atlantski savez iz kog je bila isključena tad joj se učinio kao oružana snaga pobedničke strane, toliko uverene u sopstvenu snagu da je nameravala da krene da je nameće i van svoje zone delovanja. „NATO bombardovanje Beograda razbilo je ogromnu iluziju onih koji su, kao ja, verovali u projekat 'zajedničkog doma'", poverio nam se Jurij Rubinski, prvi politički savetnik u ambasadi Rusije u Parizu od 1987. do 1997. „Gorbačovljev elan puta u Evropu je svejedno nastavio da vrši svoj uticaj silom pozitivne inercije još mnogo godina."

Opšte je prihvaćeno da je dolazak bivšeg agenta tajne službe na čelo ruske države 2000. godine označio raskid sa periodom Jeljcinove vladavine, koji se smatra demokratičnijim i otvorenijim prema Zapadu. Ipak, zaboravlja se veoma evrofilska inicijativa za vreme prvog mandata Putina, kog je, na kraju krajeva, Jeljcin lično izabrao za naslednika. Putin je 2001. godine u Bundestagu pozvao Evropu da „sjedini svoje kapacitete sa ljudskim, teritorijalnim, prirodnim, ekonomskim, kulturnim i vojnim potencijalom Rusije". Potom, nakon napada 11. septembra, Rusija je predložila stvaranje koalicije protiv terorizma po ugledu na savez koji je pobedio naciste u Drugom svetskom ratu. Međutim, tri meseca kasnije, Sjedinjene Američke Države su, u ponovnom pohodu na vojnu premoć, najavile da će se povući iz sporazuma protiv balističkih raketa (ABM) koji su 1972. godine potpisali Leonid Brežnjev i Ričard Nikson.

U februaru 2007. godine u Minhenu, Putin je besneo na američki unilateralizam: „Oni žele da nam nametnu nove granice i nove zidove." Naredne godine Moskva je poslala vojsku kako bi sprečila napad gruzijskog predsednika na Južnu Osetiju i posredno osujetila novo širenje NATO-a, ovaj put na Zakavkazje. Ipak, ona nije odustala od dijaloga i u novembru 2009. predložila je sporazum o evropskoj bezbednosti. Njen predlog je ignorisan.

Izgurana na marginu Evrope, Rusija se okrenula svom projektu regionalne ekonomske integracije sa bivšim sovjetskim republikama (Kazahstanom, Kirgistanom, Tadžikistanom, Jermenijom, Ukrajinom i Belorusijom). Međutim, ona ni tada nije okrenula leđa Evropi, svom najvećem trgovinskom partneru i glavnom odredištu za njen izvoz prirodnog gasa. Zahvaljujući pomenutom projektu integracije sopstvenog komšiluka, smatrala je da bi mogla da bude u povoljnijem položaju da pregovara o partnerskom odnosu sa EU. Danas, Rusija je optužuje da ju je isključila iz pregovora o ulasku Ukrajine u EU koji su 2013-2014. zapalili tamošnje bure baruta. Smatra da je morala biti uključena u te pregovore zbog svojih istorijskih i ekonomskih veza sa Kijevom, dok je suprotno mišljenje uvreženo u Evropi. „Sama ideja ruske sfere uticaja se smatra nelegitimnom", analiza je britanskog politikologa Ričarda Sakve, „dok polje njenih legitimnih interesa i načini na koje ona sme da ih iskazuje ostaju nejasni (9)."

Panevropska linija je poražena na Krimu", priča Rubinski. Ruske vođe više ne gaje iluzije o mogućnosti ponovnog pokretanja privilegovanog odnosa sa Evropom koju smatraju vezanom za neprijateljsku politiku SAD. „Ono što smo ponudili Rusiji nije bio Veliki Zapad, već njen dolazak na Zapad u istorijski prihvaćenom smislu te reči, i to u podređenom položaju", nastavlja Sakva. A to je tačno ono što Moskva više ne želi: „Mi nikog nećemo preklinjati Šda povuče ekonomske sankcije uvedene 2014. godineĆ", upozorio je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, 13. februara tokom zajedničke konferencije za štampu sa svojim belgijskim kolegom. Ovo partnerstvo, ukoliko ponovo bude pokretano, biće zasnovano na viziji koja neće imati ništa zajedničko sa gorbačovističkom perspektivom povratka u Evropu. „Svet se promenio. Doba blokova i zatvorenih saveza je iza nas", gotovo iznervirano kaže Fjodor Lukijanov, glavni i odgovorni urednik magazina Russia in Global Affairs. „Kad se Evropljani dozovu pameti, mi ćemo biti spremni da gradimo tu Veliku Evropu", dodaje Samarin. „Naša vizija je integracija integracijâ, odnosno zbližavanje i usaglašavanje Evropske unije i Evroazijske unije."

Rusija danas gleda na Evropu kao na važnog partnera, ali ne više kao na istorijsko ishodište. Iako ponavlja da ruska kultura čini „granu evropske kulture", Lavrov procenjuje da se „odnosi Rusije i Evropske unije ne mogu razvijati kao u doba Hladnog rata kada su oni bili u centru svetskih zbivanja. Moramo se obazirati na moćne procese koji se odvijaju u pacifičkoj Aziji, na Bliskom istoku, u Africi i Latinskoj Americi" (10). Moskva ima nameru da bude jedan od aktivnih polova u multipolarnom svetu. Kriza evrozone i nakon nje Bregzit, doveli su do toga da je Evropska unija postala manje privlačna u očima Rusije, vesele zbog mogućnosti raskida između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država koja se javila sa Donaldom Trampom. „Niko ne želi da se ukrca na brod koji tone", uverava nas u svojoj pariskoj kancelariji Žil Remi, direktor konsalting agencije za francuske investitore u postsovjetske teritorije. „Rusi su prešli sa opsesije Šprema EvropiĆ na sažaljenje." Vladislav Surkov, Putinov bliski savetnik, rekao je da pripajanje Krima predstavlja „završetak epskog puta Rusije ka zapadu, kraj njenih brojnih infrastrukturnih pokušaja da se pripoji zapadnoj civilizaciji, da postane članica 'dobre porodice' evropskih naroda (11)". Moskva sada nastavlja sa svojom „geopolitičkom usamljenošću".

 

PREVOD: Pavle Ilić

 

(1) Cf. Mari Pjer Rej, La Russie face ŕ l'Europe. D'Ivan le Terrible ŕ Vladimir Poutine, Flammarion, biblioteka „Champs histoire", Pariz, 2016.

(2) Cf. Gijom Serina, Reagan-Gorbatchev. Reykjavik, 1986: le sommet de tous les espoirs, L'Archipel, Pariz, 2016.

(3) Citirano prema: Mari Pjer Rej, „Gorbatchev et la 'maison commune européenne', une révolution mentale et politique?", La Revue russe, br. 38, Pariz, 2012.

(4) Citirano prema: Meri Eliz Sarot, 1989: The Struggle to Create Post-Cold War Europe, Princeton University Press, 2009.

(5) Citirano prema: Andrej Gračev, Un nouvel avantguerre? Des hyperpuissances ŕ l'hyperpoker, Alma éditeur, Pariz, 2017.

(6) Džek Metlok, Superpower Illusions: How Myths and False Ideologies Led America Astray - And How to Return to Reality, Yale University Press, Nju Hejven, 2011.

(7) Lenta.ru, 15. maj 2018.

(8) Kimberli Marten, „Reconsidering NATO expansion: A counterfactual analysis of Russia and the West in the 1990s", European Journal of International Security, vol. 3, br. 2, Kembridž, jun 2018.

(9) Richard Sakva, Russia Against the Rest: The Post-Cold War Crisis of World Order, Cambridge University Press, 2017.

(10) Sergej Lavrov, „Russia's foreign policy in a historical perspective", Russia in Global Affairs, br. 2, Moskva, april-jun 2016.

(11) Vladislav Surkov, „Usamljenost mešanca" (na ruskom), Russia in Global Affairs, br. 2, mart-april 2018.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.