Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Čiji je grad London?

Pošto je strašan požar zahvatio i uništio Grenfel tauer, stambenu zgradu u javnom vlasništvu u jednoj od najbogatijih londonskih opština, ministri i članovi vlade koji se smatraju odgovornim za neprestano smanjivanje budžeta za javne usluge redom su pristajali na teške intervjue na ulici
Piše Roland Etkinson, Prevod: Vuk Vuković, Le Monde diplomatique na srpskom jeziku
Datum: 30/09/2017

Čiji je grad London?

Foto: Profimedia

Katastrofa u Grenfelu je jasno ilustrovala krupne posledice ideološkog opredeljenja da se u regulaciji stambenog prostora ide prečicom i da se ona sprovodi što jeftinije, što je i dovelo do ugradnje zapaljivih materijala u fasadu zgrade. Zato mnogi, posle besa i bola zbog gubitka života (stradalo je oko 80 ljudi), dovode u pitanje političke i ekonomske odluke kojima su nametnuta ovako jeftina rešenja. S pravom deluje da su siromašni manje važni u gradu kojim se upravlja u interesu bogatijih.

Smanjenje sredstava za potrebe lokalnih samouprava i javnih usluga i birokratske komplikacije u vezi sa zdravstvenom i bezbednosnom regulacijom, udružene sa ozbiljnim društvenim nejednakostima, proizvele su katastrofu sa krupnim političkim posledicama. Zgrada se nalazi u Kraljevskoj opštini Kensington i Čelsi, inače izbornoj jedinici koja je na izborima prvi put dobila laburističkog poslanika, sa razlikom od 20 glasova, i to najpre zbog stambenih pitanja.

Opština je imala budžetski suficit i nudila povraćaj opštinskog poreza, dok je, sa druge strane, održavanje javnih zgrada i stanova sprovodila što jeftinije moguće. Nejednakosti u Londonu su najočiglednije u društvenoj geografiji unutrašnjih oblasti na zapadu grada, gde javni stambeni kompleksi predstavljaju presudno i pristupačno stambeno rešenje za one koji nemaju prihode ili su im prihodi vrlo mali; i to sve pored nekretnina u vrednosti od po nekoliko miliona funti, zahvaljujući inflatornim operacijama ofšor investicionog kapitala i bogatih kupaca.

Društvena nepogoda u dugoj ekspoziciji, poznatija kao štednja, pravi je demijurg spaljene zgrade kao vidljivog simbola okrutnih političkih odluka prošle decenije. Ljudima je bilo jasno da su siromašni manje važni i da su loše prošli u pogledu društvene i životne zaštite; nekima je izgledalo da je nesreća možda i deo plana da se opština reši neuglednih jeftinih stanova i njihovih siromašnih korisnika. Zato je tragedija u Grenfelu bila odlučujući momenat u naporima nestabilne vlade da formira vladajući savez, u kontekstu neostvarenih obećanja o agresivnijem pristupu pregovorima o Bregzitu.

Menja se raspoloženje Londona i njegovih žitelja - zavladao je osećaj da se otvaraju nove mogućnosti koje će možda dovesti do ozbiljnijih promena na narednim izborima, s obzirom na veći angažman mladih i novi ugled Korbinovih laburista. Svi se pitaju za koga radi London, a odgovor nije: za kapital. Posle nesreće u Grenfelu usledili su pozivi na ulaganje i rekonstrukciju kvalitetnog ali pristupačnog stanovanja, kao i ukazivanje na to da su sve manja javna ulaganja i surov odnos prema gradskoj sirotinji pravi problem, a ne javni stanovi.

 

Ogromne nejednakosti

Većina postojećih i budućih solitera u Londonu nije u javnoj svojini (1). Više od 400 nebodera se ili gradi ili je dobilo neophodne građevinske dozvole, a skoro nijedan neće imati pristupačne cene. Mali deo njih spada u javno stanovanje. U pripovesti o dubokoj nejednakosti i stambenim problemima u Londonu, privatni projekti ove vrste znak su društvene polarizacije grada i nesposobnosti kako države, tako i tržišta da zadovolje društvene potrebe. Takvi apartmani su namenjeni globalnoj eliti i deluju kao potrošna sredina koja, u mnogim slučajevima, najbolje služi za mirovanje novca. „Zajednica" koju zamišljaju prestižne arhitekte i agenti za nekretnine samo je prodavanje priče fluidnoj klasi investitora i bogatih. Na kakvim god da su drogama bili projektanti zlatnog stambenog bloka oko Batersi elektrane, nesporno je da im je nadahnuće bio znak funte, a ne leteće prase na omotu albuma Animals Pink Flojda. Mnogi projekti duž Temze su parodija i privid zajedničkog života. To su mrtvi prostori i naselja, čija je upravo beživotnost ključna za realizaciju što veće razmenske vrednosti; zato je njihova stambena vrednost od manjeg značaja. Pitanje ko ima najveće koristi od toga neprestano nervira menadžere i političare.

Položaj Londona kao svetionika za najveće svetske bogataše nije dobra vest za sve ostale. Kada su krenula dobra vremena, krenuli su i agresivna džentrifikacija, iseljenja podstanara, rušenje desetina javnih zgrada, reforme u socijali i izmeštanje čitavih domaćinstava. Možda su ulaganje i uništavanje u vezi; u okviru rasprava o Bregzitu, londonska elita se nije osvrnula na potencijalno negativne posledice međunarodnih investicija.

Društveni mislilac Erih From je možda nesvesni uzor investitorima i menadžerima, budući da se bavio fokusom naše kulture na stvari umesto na ljude, odnosno na „imati" umesto „biti". Njemu je naša želja za beživotnim stvarima bila znak nekrofilske kulture, fiksirane na poricanje smrti i traganje za svetlucavim predmetima. Da li je londonska skupocena panorama posledica urbane političke ekonomije podređene nagonu smrti kapitala i neobuzdanim globalnim strategijama akumulacije klase bogatih?


Prazni enterijeri

U Anatomiji ljudske destruktivnosti (1973), From je nekrofiliju odredio kao želju za mrtvim, tj. kao mehaničko interesovanje s onu stranu društvene ili ljudske povezanosti. Stoga deluje da je to i odgovarajući okvir za ljubav prema beživotnim stvarima koju pokazuju najbogatiji ljudi na svetu. Svojina je znak ličnog razvitka i statusa, iako ostaje potpuno ili delimično neiskorišćena. Marketinški materijali za mnoge projekte prikazuju prazne enterijere iz kojih puca pogled na grad. Potencijalni kupci mogu da se zamisle kao strašni upravljači grada koji su iznad zajedničkog života i neprijatnih društvenih razlika.

To i ne bi bio toliki problem da takvi beživotni prostori nisu štetni po društveni život grada. Veliki priliv stranog kapitala podstiče logiku gradnje za potrebe bogatih i stranih ulagača. Takve investicije smanjuju legitimitet i ključnu ulogu javnih stanova jer se potonji predstavljaju kao nepotrebni javni troškovi u kontekstu mnogo boljih ponuda. Šira društvenost grada odumire sa odumiranjem protoka i cirkulacije ljudi u delovima urbanog tela koje poseduju odsutni vlasnici. A nad svime se izdiže politički sistem za koji je položaj grada određen imanjem ili nemanjem bogatstva umesto njegovim stvaranjem i širom raspodelom.

Ko želi da vidi taj proces akumulacije i praznine uživo, trebalo bi da se prošeta kompleksom One Hyde Park ili pored niza praznih kuća u Bišops aveniji severno od Hampsted Hita. Mnogima je stalo do cene stanovanja i njegove oskudice u Londonu baš zato što vide da nadmetanje za te resurse prati jedan pejzaž praznih ljuski koje bi trebalo da budu nečiji dom. Izuzetan postotak privatnih stanova je retko kad nastanjen (ili nije nikad), a isto se tako izuzetan broj ljudi na opštinskim listama čekanja upućuje van svoje opštine ili čak van grada (oko trista hiljada porodica je i dalje na listama čekanja za dobijanje javnih stanova u Londonu). Na južnoj obali Temze mogu se videti novi neboderi koji kao da su ni na nebu ni na zemlji - iako su novi i sjajni, u isto vreme zaudaraju na mutne građevinske poslove i sistem stanovanja koji ne prati potrebe običnih stanovnika grada.

Utisak da je grad podeljen na nesumnjive pobednike i gubitnike otvara važna pitanja. Kada bismo prihvatili argument da šira privreda i stanovništvo imaju koristi od takvih investicija, onda bi novi neboderi imali svoje opravdanje. Ipak, tanki su to argumenti. Upravo posednici političke i ekonomske moći smatraju nekretnine i finansije pokretačem rasta životnog standarda i ugleda.

Gradonačelnik Londona Sadik Kan krenuo je u nešto drugačijem pravcu kada je pokrenuo istragu o broju nenastanjenih stanova u vlasništvu ofšor investitora. Nedavno istraživanje je preko računa za komunalije pokušalo da „uhvati" stanove sa neobično niskom potrošnjom struje i ustanovljeno je da je oko 21.000 stanova dugoročno prazno. Prema podacima državne statistike, oko 5% stanova u centralnom i zapadnom Londonu se ne koristi.


Tajna jurisdikcija"

Nepristrasne grupe su takođe isticale kriminalnu i anonimnu kupovinu na hiljade stanova i kuća.

Šef Nacionalne agencije za kriminal je izjavio da je novac iz kriminalnih tokova podigao cene nekretnina u Londonu i da su kupovine u ukupnom iznosu od nekoliko stotina miliona funti pod krivičnom istragom jer se sumnja da je novac protivzakonito stečen, iako zapravo i ovo predstavlja samo delić svega (3). Transparensi internešenel je otkrio da se oko 10% nekretnina u opštini Kensington i Čelsi, gde se desila nesreća u Grenfelu, poseduje posredstvom mehanizma „tajne jurisdikcije" koji je u vezi sa ukupno 122 milijarde funti ofšor novca. Mnoge od tih slučajeva poreske vlasti i ne istražuju, iako bi im ta sredstva i te kako dobro došla.

Jedna od najvećih nepravdi je u tome što ljudi iz važnih delatnosti, pa čak i oni koji imaju solidna primanja, muku muče da dođu do pristojnog stanovanja, a London gradi hiljade stanova za ljude koji u njima nikada i ne žive.

Koliko je disfunkcionalan sistem planiranja koji ne dovodi u pitanje izgradnju blokova sa stotinu stanova u kojima garsonjera košta preko 600.000 funti, a nekoliko pristupačnih stanova u javnom vlasništvu tretira kao pretnju tržišnoj održivosti? Ima dokaza o tome da se projektanti i konsultanti za planiranje trude da izbegnu obavezu da ponude jeftine stanove ili uplate novac lokalnim vlastima. Kritičari su glasniji iz godine u godinu, ali je tek odskoro nastupio snažan i sve jači bes, mada uspešan otpor ovim pojavama i dalje nije na vidiku.

Stanovništvo čitave londonske opštine - sačinjene od 32 lokalne opštine i skoro dva kvadratna kilometra Sitija - iznosilo je 1951. godine 8.164.416 ljudi, kada je istovremeno i dostignut vrhunac u naseljenosti (i u Londonu i u drugim britanskim gradovima). Međutim, do 1981. i vlade Margaret Tačer, ta brojka je pala na 6,608,513 usled privrednih promena i emigracije iz velikih gradova u predgrađa. Sada više nije lako setiti se doba u kome su centri britanskih gradova bili mesta ekonomske stagnacije, društvenog propadanja i emigracije.

Poslednji popis iz 2011. godine pokazao je da je London te godine imao najviše stanovnika: 8.173.900. Ipak, ta prividno pozitivna demografska činjenica prikriva krupne promene u privrednoj strukturi Londona i žrtve koje su podnete u stambenom sektoru. Kako je London postajao jedan od centara svetskih finansijskih tokova i, shodno tome, menjao svoju privrednu organizaciju, sve je više delova grada trpelo velike promene u pravcu džentrifikacije.

Danas se London suočava sa neizvesnom budućnošću. Privredna nadmoć u globalnom sistemu urbanih centara moći povlači se pred nesigurnošću u pogledu budućnosti grada, tim pre što postoji šansa da se finansijske institucije premeste drugde. Napori da se sačuva koka koja nosi zlatna jaja, iako od nje radnička klasa Londona nema mnogo koristi, postaju još izraženiji u kontekstu Bregzita.

Sve to daje podsticaj kapitalu da prisvoji sebi i zemlju i nebo, uz projekcije da će broj superbogatih u Londonu znatno porasti. Za kritičare gradnje koja je namenjena isključivo stranim investitorima priča se da nemaju dodira sa stvarnošću svetskog tržišta (4). Pa ipak, čak i trgovina vrhunskim nekretninama postaje sve neizvesnija sa Bregzitom i rizikom da glavne finansijske institucije odu u druge gradove, što sve utiče na pad obima trgovine na vrhu tržišta. Uprkos tome, pitanja o društvenoj nejednakosti i isključenosti su od drugorazrednog značaja za vladu koja čini sve da privuče kupce i institucije kako bi održala uravnoteženi budžet.

Londonski patriciji su još davno shvatili gde je novac. Oni koji su nekad bili establišment danas su postali vodiči kapitala i prodavci cenjene imovine i proizvoda. Međunarodna klasa bogataša dolazi po finansijske usluge, podstiče izgradnju i stvaranje poslova za dekoratore i dadilje i spremna je da plati takse i poreze na prodaju nekretnina (ili to uporno izbegava).

Stručnjaci za nekretnine i čarobnjaci za finansije izrađuju megalomanske procene kako bi tarife, porezi i regulatorni potezi prekinuli tokove kapitalnih investicija. To je sada možda istina, ali nije tako bilo do pre samo dve godine kada je bilo moguće prodavati stanove od deset miliona funti pre nego što su i završeni. Sistemski problemi koje danas otkrivamo ugroziće interese siromašnih i radnih klasa u Londonu, tim pre što uzastopne vlade nisu bile u stanju da izvuku više od prisustva bogatih pre recesije. Ako smo se u prethodnoj deceniji držali za auspuhe bogataških „maseratija", u danima koji dolaze moraćemo još čvršće da se uhvatimo. Svakako neće biti voljni da nam daju više.


Ahilova peta Londona

Prednost Sitija je Ahilova peta celog Londona. Iako se ekonomska uloga Sitija dobro shvata, rizična je njegova asimetrična prevlast u urbanoj privredi. Svaki ekonomski geograf će reći da je glavni problem svakog grada koji zavisi od jedne privredne grane to što može da odumre kada se promene okolnosti, najpre zbog konkurenata. To se desilo u Glazgovu, Šefildu, Birmingemu i mnogim drugim gradovima; London će možda izgubiti od Dablina, Pariza ili Frankfurta.

Analitičari se trenutno pitaju koliko će bankara i institucija napustiti grad posle Bregzita, a odgovor na to je verovatno: hiljade. Čak i ako banke nisu toliko mobilne kao što su to valute ili usluge koje prodaju, postepena ili delimična evakuacija tokom više godina ostaje stvarna mogućnost.

U dobrim vremenima pre referenduma o Bregzitu (pratite me ako ste bili na listi čekanja ili živeli udvoje u iznajmljenoj sobi, ili ako štedite za učešće), rečeno nam je da ne diramo tržište da bi se očuvalo okruženje sa niskim porezima koje omogućava stranom kapitalu da uradi nešto dobro za London. S obzirom na opasnosti po londonsku privredu koje proističu iz Bregzita, to se samo pojačalo, da bi London sada mogao postaviti i veliki neonski znak sa rečima „Na prodaju". Mnogo imovine je sada u posedu stranih fondova ili pojedinaca (Harrods, The Shard, Harvi Nikols).

Najveći deo poslovnog prostora u Sloun stritu poseduje katarski investicioni fond. Te promene ilustruju i promene u klasi i ukusima i odražavaju pomeranje od plemstva i zemljišnog bogatstva ka sve većem sloju onih koji su pobednici globalizacije i koji su imali koristi od upravljanja državnom imovinom ili veza sa međunarodnim kriminalnim operacijama. Njihova drskost i sirova moć novca koji poseduju može se meriti samo sa mržnjom koju osećaju poslednji „pravi" stanovnici zapadnog dela centra Londona koji nisu na vreme shvatili da su drugi pripadnici njihove klase prvi postavili table „Na prodaju".


Radi se o novcu, glupane

Najjednostavniji odgovor na sva pitanja o problemima Londona je novac. Novac je razlog zašto naša politička elita ne obraća pažnju na ofšor i kriminalnu kupovinu nekretnina, bez obzira na to koliko je mutan izvor tog novca. Novac je razlog zašto se javni stanovi ruše u ime „pristupačnog" stanovanja. Novac je razlog zašto je džentrifikacija nešto dobro i zašto će siromašnijima biti bolje na nekom drugom mestu. Novac je uzrok niskih poreza i aljkave regulative.

Novac je uzrok mrtvog prostora duž Temze, ali i drugde. London, oblikovan ovim principom kao vodećim, postaje nalik obrnutoj krofni: u centru su skupi stanovi i neboderi, a u prstenu oko centra predgrađa u raspadu sa siromašnim žiteljima. Londonska ambicija za svetskim ugledom temelji se na obitavanju ubedljivo najvećeg broja najbogatijih članova elite u odnosu na bilo koji drugi grad: njih je 4.750, a od toga su osamdesetoro milijarderi. Busanje u grudi tom činjenicom slaba je deviza za grad koji postaje mašina za sortiranje ekonomskih prilika i bogatstva: bogati ulaze na jedna vrata, a siromašni izlaze na druga, kao nužne žrtve grada kojim vladaju nekretnine i finansije.

Mrtvi domovi Londona posledica su neobuzdanih tržišta i sveobuhvatne rekonstrukcije grada. Ipak, trebalo bi da shvatimo da je za mnoge pravac u kome se londonsko građevinsko tržište kreće suštinski ispravan. Novi direktor firme Zaha Hadid Architects, Patrik Šumaher, otvoreno je saopštio vrednost određenih praksâ kada je predložio da se Hajd Park poploča, socijalno stanovanje ukine, a tržištu dozvoli da određuje ko gde živi (6). Šumaher nije dobro procenio stavove najšire publike (gradonačelnik Londona Sadik Kan se usprotivio tim idejama), ali takva mišljenja su preovlađujuća kod onih čije živote podmazuje kapital.

U međuvremenu, zaštita javnih stanova, ublažavanje teškog siromaštva u bogatom gradu, smanjivanje regionalnih nejednakosti i briga za stare smatraju se problemima za koje nema novca jer se prethodna vlada pružila preko gubera. Šanse da se dovede u pitanje opšti pravac u kome se kreću London i njegova politika deluju zanemarljivo male.

Pre dvadesetak godina napravljen je televizijski skeč u kome je „Ric", jedan od najluksuznijih londonskih hotela, prodat izvesnom oligarhu. Oligarh je osoblju saopštio da neće biti većih promena, ali da ima samo jedan zahtev: da se ime promeni u „Tic" (7) (8).

Tako nešto je sada postalo sasvim zamislivo. Kulturni šok i sudar kapitala sa svakodnevnim životom postali su odlike grada koji jedva da je na usluzi svom radnom stanovništvu. Luksuz i razbacivanje su sada glavna osobina rijaliti televizije u emisijama o superbogatima, njihovom ukusu i zahtevima koje gledaju milioni. Ono što nije potrebno je znak uspeha - više, veće, sjajnije, praznije.

 

 

(1) Rowland Atkinson, „Cities for the rich", Le Monde diplomatique, englesko izdanje, decembar 2010.

(2) Karen Gask i Susan Williams, „Analysing low electricity consumption using DECC data", Office for National Statistics methodology working paper series, br. 6, 2015.

(3) Ben Moshinsky, Business Insider UK, 6. april 2017.

(4) Čak je i Kan u svom odgovoru na izveštaje koje je tražio u vezi sa stranim ulaganjima izjavio da „strane investicije imaju ključnu ulogu jer građevinskoj industriji obezbeđuju izvesnost i finansije koje su im potrebne da bi uvećali broj stanova i kvalitet infrastrukture za stanovnike Londona".

(5) Knight Frank, „The Wealth Report: the global perspective on prime property and investment", London, 2017.

(6) Oliver Wainwright, „Zaha Hadid's successor: scrap art schools, privatise cities and bin social housing", The Guardian, London, 24. novembar 2016.

(7) BBC Two, „The Titz", Big Train, 14. maj 2010.

(8) U pitanju je neprevodiva igra reči: ime bi se, prema tome, promenilo od Ritz u Titz, što je, naravno, žargonski izraz za ženske grudi. (Prim. prev.)


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.