Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Srbija

Čemu služe strane investicije u Srbiji?

Strani investitori ne dolaze u Srbiju samo zbog jeftine radne snage, već i zbog drugih pogodnosti: tržišta, prirodnih resursa i izdašnih državnih subvencija. Pored toga, postoji korelacija između stranih direktnih investicija i rasta zaduženosti, eksplozije uvoza nauštrb izvoza, finansijskih špekulacija i izbegavanja poreza
Piše Ivan Radenković, Le Monde diplomatique na srpskom jeziku
Datum: 08/09/2017

Čemu služe strane investicije u Srbiji?

Ilustracija, Profimedia

Pamtite li pogled koji je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović uputila američkom predsedniku Donaldu Trampu na nedavno održanom samitu NATO-a u Briselu? Fotografije hrvatske predsednice pokrenule su lavinu zabavnih memova i tvitova.

Taj pogled, to identično divljenje u poniznosti i čežnji, uvijeno u pozu ličnog integriteta, možemo videti i na našem predsedniku kada gleda stranog investitora. Već dugo vremena, u Srbiji svaka vlast tako gleda na strane investitore: čežnjivo i predano investira u objekt želje očekujući da se na njih prelije sva njihova sila, harizma i uticaj. To je nekako i razumljivo, jer često razni oblici političke mimikrije u zemljama perifernog kapitalizma predstavljaju kompenzaciju za gubitak ekonomsko-političkog kompasa. Nije dovoljno biti dobar i disciplinovan komprador, potrebno je ući u sliku velikih agenata kapitala i u njoj se izgubiti.

A zašto i sa kakvom čežnjom strani investitor dolazi u Srbiju? U kritičkoj srpskoj javnosti je danas već opšte mesto da strani investitori dolaze isključivo zbog obilne ponude jeftine domaće radne snage. To je svakako tačno, ali se često ispušta iz vida investiranje usmereno na potražnju (demand oriented FDI) gde je tržišni motiv primaran: plasirati robu na nacionalno tržište zemlje koja je već uvozno zavisna. Možda ovaj motiv nije više dominantan, kao što je bio do 1970-ih kada su transnacionalne kompanije (TnK) bile prinuđene da usled carinskih barijera izmeštaju celokupni proces proizvodnje na velika strana tržišta kako bi mogle na njima plasirati svoju robu, ali je i dalje zastupljen.

Za strane direktne investicije (SDI) koje traže tržište nije tipično da segmentiraju proizvodni proces u više zemalja već da proizvodnju vrše u zemlji domaćinu. Ovaj aspekt potražnje za tržištem valja imati u vidu, pogotovu u kontekstu tržišne liberalizacije Srbije i njenih reperkusija na ekonomiju. Isključivi naglasak na jeftinoj radnoj snazi kao primarnom motivu često ispušta iz vida korelacije između SDI i eksplozije uvoza, odliva profita, poreske evazije, špekulativnog kapitala itd. Takođe, na strani ponude se, pored jeftine radne snage, nalaze i SDI usmerene na eksploataciju lokalnih i nacionalnih prirodnih izvora zemlje uvoznice kapitala.

Ujedinjene nacije definišu SDI kao dugoročna ulaganja kojim vlasnik kapitala stiče najmanje 10% vlasništva nad investicijom, u šta ulazi i kupoprodaja nekretnina u zemlji, reinvestirani profiti kao i ulaganja u novcu i robi. Aspekt dugoročnosti u ovoj definiciji ima cilj da razdvoji SDI od kratkoročnog portfolio investiranja - koje nema za cilj kontrolu nad preduzećem, već kratkoročno uvećanje dohotka (profita) na inostranim finansijskim tržištima. SDI tragaju za većim profitima, portfolio investitori za višim kamatnim stopama. Međutim, ova razlika često nije praktički relevantna. Strani investitor može uložiti u mašine koje onda prikazuje kao kapitalnu kontribuciju firmi u zemlji domaćinu.

On može svakog trenutka taj fiksni kapital iskoristiti kao kolateral (zalog) kod banke u zemlji domaćinu, na osnovu toga podići kredit i napustiti zemlju bez problema. Stoga kriterijum dugoročnosti i kratkoročnosti nije tako jasan, prvenstveno zbog finansijskih imperativa koji idu više u prilog kratkoročnosti. Većina stranih investitora u Srbiji u sektoru proizvodnje svoje profite ne reinvestira u poboljšanje proizvodnih kapaciteta, a time i u povećanje produktivnosti (jer bi onda ulaganja i osnovna sredstva bila mnogo veća nego što jesu), već u javni dug - kupujući državne hartije od vrednosti.

Nekada su SDI bile najznačajniji oblik međunarodnog kretanja kapitala, pogotovu u pravcu nerazvijenih zemalja. U današnjem sistemu generalizovanih monopola to nije slučaj, jer su međunarodni zajmovi i autsorsing putem podugovaranja postali dominantni oblici kretanja kapitala. Svet koji je pred nama je svet međunarodno segmentirane proizvodnje koji zahteva promenu i dopunu tradicionalne definicije TnK: TnK nisu samo firme koje u celosti ili delimično poseduju vlasnički kapital u svojim inostranim podružnicama, već su one firme koje imaju moć da koordinišu posao više firmi i u više zemalja - čak i ako do prenosa vlasništva nad preduzećem nije došlo.

TnK veoma lako menjaju odnos prema svojim podružnicama u inostranstvu pretvarajući ih u „nezavisne" izvršioce posla (podugovarače) putem novog ugovora, potpisivanja određenih pravnih dokumenata i otvaranja novog bankovnog računa. Sve ostalo može ostati isto (radni proces, cene proizvodnih inputa kao i profiti od prodaje proizvoda). A ipak, ovaj naizgled formalni akt čini nevidljivim tokove odlivenih profita iz podružnica ka matičnoj firmi ili povezanim firmama u inostranstvu. Kod standardnih SDI ovi tokovi se mogu videti u platnom bilansu gde se beleže transakcije zemlje sa inostranstvom (na rashodnoj poziciji primarnog dohotka gde se pojavljuje dohodak od investicija), ali kod podugovaranja to nije moguće, jer je izvršilac posla ugovorom vezana domaća firma (1).

Zar nije u najmanju ruku čudno što srpska javnost godinama bruji o privlačenju stranih investitora dok se već više od 15 godina skoro i ne govori o virusu podizvođaštva, pogotovu ako se zna da su energetika, mostogradnja, putogradnja, a dobrim delom i reklamna kao i tekstilna industrija (2) postale primarno podizvođačke? (3) Zapravo, postprivatizacijski period praćen smanjenjem priliva SDI, ali i zaposlenosti, predstavlja odraz globalnog pada udela SDI u međunarodnom kretanju kapitala, a podizvođaštvo postaje sve zastupljenije.

Uobičajeno opravdanje stranih investicija u Srbiji tiče se opštih mesta koje javnost nekritički preuzima od naših mejnstrim ekonomista i birokrata. U svakom novijem udžbeniku iz međunarodnih finansija može se pročitati da SDI doprinose ekonomskom rastu, transferu znanja i tehnologije, da poboljšavaju socijalnu bazu, da strani kapital ulazi u zemlju domaćina bez kamatnog tereta (za razliku od zajmovnog kapitala), da minimalno opterećuje platni bilans zemlje domaćina, da pospešuje izvoz, da poboljšava stanje javnih finansija itd. Svaka od ovih tačaka bi se na primeru Srbije mogla objektivno dovesti u pitanje.

 

Mizerni efekti SDI na privredni rast

Kada se radi o efektima SDI na rast srpske ekonomije, uobičajena spektakularnost bledi pred realnošću zvanične statistike. U 2009, 2012. i 2014. Srbija je beležila negativne stope rasta, i to u proseku od oko 2,5%. Jedino je 2007. i 2008. godine BDP rastao po stopi iznad 5%. U 2015. godini rast BDP-a iznosio je 0,8%, da bi u 2016. „skočio" na 2,7%. Ukupna investiciona aktivnost je takođe neznatna, jer u poslednjih pet godina udeo bruto investicija u BDP-u iznosi u proseku oko 16%. Izuzimajući sredstva amortizacije na fiksni kapital, čime se dobija stopa neto investicija, prosečna stopa neto investicija za poslednjih pet godina iznosi tek 2,9%. U 2016. godini stopa neto investicija iznosila je svega 1,9%. U pretkriznom periodu (2001-2007), kada je priliv SDI bio skoro isključivo obezbeđen kroz bagatelnu privatizaciju društvenih i državnih preduzeća, prosečno učešće SDI u BDP-u iznosilo je tek 5,9% (2006. je učešće SDI u BDP-u dostiglo čak 14,8%). U periodu od 2008. do 2016. to učešće iznosi svega 4,5%. Zašto su efekti priliva stranih investicija na privredni rast tako nepostojeći?

Postoje najmanje dva razloga. Jedan je taj što su se SDI do 2013. kroz proces privatizacije uglavnom slivale u sektor usluga i nerazmenjivih dobara (4), ne doprinoseći povećanju industrijske proizvodnje, izvozu ili zaposlenosti. Bankarski sektor i osiguranje, poslovi sa nekretninama, tržni centri, telekomunikacije, trgovina - sve te aktivnosti, koje su doduše neophodne, spadaju u oblike društvene potrošnje vrednosti koja je stvorena u realnom sektoru privrede. Najmanje je investirano u primarni sektor i prerađivačke grane industrije koji bi kroz veća ulaganja u fiksni kapital mogli promeniti strukturu izvoza, podići izvozne cene proizvoda i bitno uticati na celokupnu strukturu privrede.

Poslovanje stranih banaka u Srbiji je prvenstveno vezano za špekulativne operacije sa Narodnom bankom Srbije (reotkup hartija od vrednosti, tj. repo operacije) pri čemu uloženi novac stranih banaka nema nikakve veze sa realnim sektorom. Drugi razlog je taj što su SDI i najveći uvoznici. Njihove uvozne preference nisu povezane sa domaćom dobavljačkom bazom, već se uvoz odvija u najvećoj meri unutar kompanije, što olakšava kretanje profita u zemlje gde je poresko opterećenje manje.

Od 2000. do 2013. priliv SDI kroz privatizacije vodio je masovnoj nezaposlenosti stanovništva, špekulativnim poslovima stranih banaka i Narodne banke (zbog visoke referentne kamatne stope), odlivu deviza iz zemlje eksplozijom uvoza, odlivima profita kroz isplatu dividendi i kamata stranim investitorima, privrednoj stagnaciji - sve to paralelno sa rastućim zaduživanjem privrede i države kod stranih banaka i međunarodnih finansijskih institucija.

Novija ekonomsko-udžbenička mudrost suvereno tvrdi da SDI ne utiču na rast spoljnog duga. Ali ako pogledamo kretanje dohotka od SDI kroz isplaćene dividende i kamate, vidimo korelaciju između spoljnog duga i SDI. To se može iščitati iz platnog bilansa. Naime, od 2000. do 2006, udeo deficita računa primarnog dohotka (koji uključuje stavke isplaćenih dividendi, kredita i reinvestiranih profita SDI) u tekućem računu je bio zanemariv, i kretao se od 0,6% u 2000. do 14,1% u 2006 (5). U periodu od 2007. do 2015. taj udeo se postepeno povećava do iznosa od 105% (6). To je jasan signal da se dohodak od stranih investicija progresivno odliva iz zemlje stvarajući negativne reperkusije na platni bilans Srbije. Drugim rečima, pored i dalje slabe pokrivenosti uvoza izvozom, odliv deviznih sredstava po osnovu dohotka od SDI postaje glavni izvor platno-bilansne neravnoteže. A to stvara potrebu za daljim zaduživanjem kako bi se ovaj deficit pokrio.

Dakle, Srbija od 2000. neprestano uvozi kapital koji ne vrši funkciju katalizatora rasta. Osnovna svrha uvoza kapitala je da se privredi omogući rast kroz promenu njene strukture kako bi mogla generisati adekvatan nivo štednje, tj. kako bi došla u stanje samofinansiranja, što umnogome zavisi od njene granične sklonosti uvozu. Uvoz kapitala bi trebalo da služi povećanju stope investiranja kroz porast dohotka (multiplikativni efekat), a ne da se direktnim putem podiže nivo životnog standarda i privatne potrošnje.

Čim zemlja pati od hroničnog deficita platnog bilansa, to znači da je zajmovno zavisna. Ali kada zajmovni kapital dobije autonomno kretanje, uz ubrzan odliv dohotka od SDI, onda privreda radi samo za otplatu kamate na spoljni dug. A to je slučaj sa Srbijom. U periodu od 2008. do 2016. negativan prirast bruto domaćeg proizvoda od 176 miliona evra praćen je porastom spoljnog duga od 4,6 milijardi evra. Prosečna stopa privrednog rasta u ovom periodu je 0,6%, dok je rast spoljnog duga 6,4%. U 2016. godini je učešće kamate (po osnovu servisiranja spoljnog duga) u BDP-u iznosilo 3,9%, dok je rast BDP-a bio 2,7%. Zajedno sa otplatom učešće je iznosilo 16,5% (7). Celokupna privreda zapravo radi samo za plaćanje kamate, mada joj ni to ne uspeva.

Ipak, nakon 2013. udeo SDI u prerađivačkoj industriji raste. Požar nezaposlenosti do kojeg je dovela masovna privatizacija (8), u „novim" političkim okvirima želi se suzbiti privlačenjem radno-intenzivnih SDI u realnom sektoru. Od 2013. godine to i jeste slučaj, jer skoro da se nema šta više prodati. Sva navodna zalaganja vlasti za modernizaciju radnog procesa i podsticanje tehnološke inovacije ostaju i dalje u domenu fantastičnog. Uslovi za tako neuspešno gašenje požara nezaposlenosti podrazumevali su rasturanje radnog zakonodavstva, zakonsko onemogućavanje kolektivnog pregovaranja, suzbijanje sindikata (čak i faktičku zabranu sindikata u stranim kompanijama poput korejske Jure), ozakonjenje lizinga radne snage, neplaćanje prekovremenog rada itd.

Ukratko, uslovi za različite oblike supereksploatacije domaće radne snage su ispunjeni. A ipak, dok vlast misli kako uspešno gasi požar, obaveze iz spoljnog duga se povećavaju nagrizajući ionako minoran rast. Ako se sva politika privlačenja stranih investitora u Srbiji može svesti na „razvojnu" strategiju radno-intenzivne SDI koja nalikuje Bangladešu ili Vijetnamu, onda je razumljiv vapaj vlasti za novim investitorima, pošto drugačije razvojne politike nema na horizontu.

Iz svega ovoga možemo zaključiti da je privredni rast, kojim se toliko hvali sadašnja vlast, smešan u poređenju sa ozbiljnošću ekonomskog stanja u zemlji. SDI svakako ne mogu služiti kao mašina rasta i akumulacije, a još manje kao motor razvoja, jer štete koje nanose zemlji daleko su veće od koristi. Iako se vlast upinje da dokaže kako Srbija ima višestruke koristi od svakog investiranog evra, nenaplaćeni porezi iznose oko 757 milijardi dinara. A zna se da strani investitori uživaju u debeloj hladovini neplaćanja poreza i izdašnih državnih subvencija. Zato je njihov pogled na nerazvijene zemlje tako čežnjiv.

 

 Ivan Radenković je teoretičar i aktivista. Masterirao je filozofiju (naučna oblast: epistemologija) na Univerzitetu u Novom Sadu. Njegova poslednja knjiga: Strane direktne investicije u Srbiji, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2016.

 

(1) O teorijskim implikacijama podizvođačkog tipa autsorsinga videti u: Smith, John, „Imperialism in the Twenty-First Century", Monthly Review Press, Njujork, 2016.

(2) Videti članak Zorana Majdina „Globalizacija na delu: nadničarska internacionala" u 796. broju časopisa Vreme.

(3) Videti temat „Zanimanje podizvođač - nekad majstor sada šegrt" u 116. broju časopisa Biznis i finansije posvećen ovoj temi.

(4) Detaljnije o sektorskoj strukturi SDI videti u: Radenković, Ivan, „Strane direktne investicije u Srbiji", Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2016, str. 26-28.

(5) Boljanović, Srđan, „Uticaj stranih direktnih investicija na račun dohotka Srbije", Ekonomski pogledi 2, 2011, str. 110.

(6) Radenković, Ivan, „Strane direktne investicije u Srbiji", Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2016, str. 52-53.

(7) Videti tekst Slobana Komazeca u časopisu Tabloid: „Put u sunovrat: eksplozija spoljnog duga, implozija razvoja i dužnička omča".

(8) U periodu od 2002. do 2015. broj zaposlenih se smanjio za oko 450.000. Nestajalo je približno 35.000 poslova godišnje.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Katarina
15.09.2017 - 19:22
Bravo
Konačno da se oglasi i neko ko se zaista bavi istraživanjem. Odličan tekst.