Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Bombardovanje, glad i kolera: Saudijsko zaglibljivanje u Jemenu

Od Katara do Libana, nastavlja se fijasko za fijaskom Saudijske Arabije koja se meša u regionalnu politiku Bliskog istoka. Optužena je da ideološki, ali i vojno, naoružava neke džihadiste. Vrhunac diskreditacije te kraljevine, zajedno sa ratom koji je bezizlazan i nemilosrdan prema civilima, tiče se njenog uplitanja u politiku Jemena
Piše Loron Bonfoa; Prevod: Maja Solar; Le Monde diplomatique
Datum: 21/12/2017

Bombardovanje, glad i kolera: Saudijsko zaglibljivanje u Jemenu

Foto: Profimedia

Jemen je od septembra 2014. zaglibljen u strašan sukob. Taj rat, kako civilni, tako i regionalni, često se na Zapadu opisuje kao „skriven“ ili „zaboravljen“, jer je daleko od briga velikih sila i masovnih medija. Humanitarna kriza ogleda se i u najvećoj epidemiji kolere ikada zabeleženoj (skoro milion slučajeva od marta 2017. prema Crvenom krstu) i u gladi koja preti 70% od ukupno trideset miliona jemenskog stanovništva. Ipak, kriza jedva da uzdrmava savest. Težak ljudski bilans – preko 10.000 direktnih žrtava koje su identifikovale Ujedinjene nacije (UN) i od kojih su polovina civili – ne izaziva značajan pritisak na zaraćene strane da zaustave rat koji potpiruju regionalni akteri. (1)

Koalicija koju predvodi Saudijska Arabija i koja se oslanja na lokalne milicije (često salafističke), aktiviste južnih pokreta i podržavaoce predsednika Abd Rabo Mansura el Hadija kojeg priznaje većina stranih prestonica, suprotstavlja se hutskoj pobuni povezanoj sa pristalicama bivšeg predsednika Ali Abdulaha Saliha. Od početka neprijateljstva (videti hronologiju), zaraćene strane ne poštuju međunarodne konvencije, živote civila, infrastrukturu ni istorijsku baštinu, te sprečavaju rad novinara i humanitarnih radnika.

Saudijska Arabija želi ponovno uspostavljanje moći predsednika Hadija i bori se protiv uticaja Irana koji optužuje za podršku hutskim pobunjenicima. Uprkos očiglednim ograničenjima i počinjenim zločinima, ovaj vojni angažman ima stalnu tehničku podršku (špijunski sateliti, aero-snimanje, pomoć vojnih savetnika, nadopuna goriva tokom leta...) Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske.

Sudelovanje ovih vlada, verovatno pre svega motivisano unosnim ugovorima o naoružanju (2), dugo ih je navodilo da se suprotstavljaju uspostavljanju nezavisne istražne komisije u okviru UN.

To je bio slučaj oktobra 2015. kada je nacrt rezolucije o slanju nezavisnih istraživača u Jemen, koju je predložila Holandija, blokiran na nivou Saveta za ljudska prava UN, nakon značajnog pritiska Saudijske Arabije. Septembra 2017. kompromis je pronađen na inicijativu Francuske; ali uslovi rada formirane komisije (koja uključuje međunarodne stručnjake) pokazali su se ograničenim zbog teškoće pristupa frontovima. Generalno je pravni okvir intervencije sporan, naročito zbog ustavnog vakuuma koji prevladava od 2015, kada je Hadi formalno završio svoj predsednički mandat i pozvao saudijsku pomoć. Ovo je indirektno potvrđeno Rezolucijom 2216 Saveta bezbednosti UN, usvojenom tri nedelje nakon početka ofanzive koalicije. Tako je operacija „odlučujuća oluja“ nastavila da se oslanja na prividno istinito tumačenje međunarodnog prava.

 

Progresivna marginalizacija

Ovakav laissez-faire stav velikih sila izražava duboki prezir prema stanovništvu Jemena i istovremeno odbijanje da se razumeju izvori konfrontacije čije posledice prelaze okvire te zemlje. Nezainteresovanost međunarodnog javnog mnjenja za ovaj sukob, koji izgleda implicira da se radi samo o dodatnom ratu niskog intenziteta u „budžaku“ sveta, izgleda paradoksalno, jer Jemen ostaje u središtu temeljnih pitanja čije je svako daljnje ignorisanje pogrešno.

Istorijski, Srećna Arabija (Arabia Felix), kako su je nazivali Rimljani, nije uvek bila zanemarena margina. Ova zemlja, koja se ponekad opisuje kao „previše dobro situirana“ (3) na raskrsnici trgovačkih i strateških puteva, nikada nije prestajala da pobuđuje zavist. Bila je fantazija i Istoka i Zapada, ponekad opisivana kao kolevka monoteizma, a ponekad kao rezervoar islamske i arapske autentičnosti. Bila je glavni snabdevač kafe u 17. veku, a Volter ju je nazvao „najprijatnijom zemljom na svetu“. Napajala je potom orijentalne snove Artura Remboa, Pola Nizana i Andrea Malroa koji je na ovoj obali Crvenog mora tražio tragove kraljice od Sabe. Luka Aden je od 1839. bila dragulj Britanske imperije, a sredinom 20. veka postala je druga po aktivnosti luka na svetu. Pozicija Jemena u kretanju trgovine i tokova robe vidi se i kroz mobilnost Jemenaca, od Roga Afrike do jugoistočne Azije preko Zaliva, ali i u industrijskim basenima Velsa i američkog srednjeg zapada.

Marginalizacija Jemena bila je postepena, generisana sukobima, Hladnim ratom, proterivanjem jemenskih radnica i radnika (kao krajem 1990. kada je 800.000 njih prisilno napustilo Saudijsku Arabiju, jer se njihova zemlja percipirala kao podrška Iraku Sadama Huseina u kontekstu Zalivskog rata), te endemskim siromaštvom uzrokovanim oskudnošću prirodnih resursa, a da ne pominjemo korupciju lidera. Na prelazu u novo stoleće, „rat protiv terorizma“ brzo transformiše Jemen u važan front u ratu protiv Al Kaide, ali to ne podstiče konkretne akcije koje bi išle u korist zemlje i njenog razvoja. Pokazalo se da su američki dronovi namenjeni eliminaciji džihadističke pretnje i kontraproduktivni, te da doprinose legitimaciji džihadista u očima stanovništva koje je žrtva „kolateralne štete“, ali dronovi su i simptom ograničenog interesa za zemlju – jer se to oružje karakteriše kao „nepolitičko“ i podrazumeva intervencionizam. Jemen nikada nije bio prioritet, iako su američki rukovodioci izjavljivali da je lokalni ogranak Al Kaide najopasniji na svetu. U vreme „jemenskog proleća“ 2011, kojim se okončala vlast predsednika Saliha koja je trajala preko tri decenije, legitimni entuzijazam za mirnu mobilizaciju revolucionarne omladine i za perspektive demokratizacije nisu generisali dovoljno, pa čak ni iskreno, zalaganje međunarodne zajednice. Zemlja je konačno bila napuštena i pre njenog urušavanja u ratu: Amerikanci i Evropljani su pristali da jemensku politiku podugovaraju u zalivskim monarhijama.

Saudijska intervencija marta 2015. godine mogla je biti motivisana željom da se legitimiraju nove vođe kraljevstva, posebno princ Muhamed ibn Salman (Mohammed Ben Salman, MBS, rođen 1985) kojeg je otac Salman (na tronu od januara iste godine) upravo imenovao za ministra odbrane. Ali cena ovog zaglibljivanja u sukob prevazilazi Arabijsko poluostrvo. Već na finansijskom planu, rat je mobilizovao 15 milijardi dolara godišnje (neke procene, četiri puta veće, izgledaju preterane (4)), dok je budžet kraljevstva u teškom deficitu i dok barel nafte jedva prelazi 50 dolara. Nemogućnost poražavanja hutske pobune i ćorsokaci koji su posebno povezani sa političkom budućnošću Hadija, koji ima vrlo ograničenu podršku u narodnoj bazi, naglašavaju greške ove strategije. Nestabilnost na granicama, obeležena svakodnevnim upadima Huta na saudijsku teritoriju, prisilila je na evakuaciju mnogih sela. U više navrata su jemenski pobunjenici i njihovi saveznici mogli da lansiraju rakete srednjeg dometa u saudijske gradove, uključujući i Rijad novembra 2017, ali su projektili presretani i padali su u nenaseljena područja.

 

Džihadistička ekspanzija

Ovaj rat je tako postao zamka za monarhiju. Od tada, saudijske vlasti oklevaju između propagande koja sugeriše da se operacije dobro odvijaju i katastrofalne komunikacije koja kraljevstvo preobražava u žrtvu. Saudijski diplomata u UN je avgusta 2016. izjavio da su Huti ubili pet stotina saudijskih civila. (5) U tom kontekstu je malo verovatno da bi MBS, koji bi ubrzo mogao zauzeti tron, mogao tvrditi (u prilogu ratu u Jemenu) kako je sve dobro predvideo i kako je pokazao vođstvo i učinkovitost. Njegova slika, kako pred podanicima, tako i na međunarodnom nivou, mogla bi čak biti trajno pogođena.

Kolaps državnih jemenskih institucija u kontekstu rata takođe ide u korist naoružanim islamističkim grupama. Marginalizacija partije Al Islah, lokalnog ogranka Muslimanskog bratstva koje je imalo centralnu političku i pacifikatorsku ulogu tokom „jemenskog proleća“, bila je zajednički cilj svih zaraćenih strana. Saudijska Arabija i još više Arapski Ujedinjeni Emirati, koji su takođe snažno angažovani, osnažili su salafističke grupe konkurentne partiji Al Islah finansiranjem i isporukom civilne i vojne opreme. To je slučaj sa Taizom, trećim po veličini gradom u zemlji, koji su opkolili Huti, kao i sa južnim provincijama. Granica između ovih milicija i Al Kaide je ponekad porozna, a rizik da će ove grupe izbegavati koalicionu podršku ostaje značajan.

Konfesionalno tumačenje sukoba između sunita i Huta koji su se vratili u okrilje zejdizma (ogranak šiitskog islama koji se razlikuje od većinskog dvanaestero-imamskog šiizma u Iranu) jača bazu džihadista. Aprila 2015, haos je omogućio Al Kaidi da preuze kontrolu nad Mukalom, petim po veličini gradom u zemlji, i da sprovode vlast godinu dana u savezu sa plemenima. Taj period je takođe koincidirao sa pojavom organizacije Islamske države (ID). Džihadistička ekspanzija se nije stvarno mogla zaustaviti povećanjem napada američkim dronovima ili napadima specijalnih snaga nakon dolaska Trampa na vlast. Ako je priliv stranih boraca u Jemen ograničen, postoji bojazan da se zemlja, dok traje konflikt, pretvori u džihadističku bazu, jer džihadisti ovde nalaze mnoge resurse, naročito oružane, za nasilje koje sprovode.

Konačno, borbe i strašna humanitarna kriza, posebno povezana sa morskom i vazdušnom blokadom koju je nametnula koalicija, prouzrokovali su raseljavanje preko tri miliona Jemenaca prema UN. U većini slučajeva, izbeglice su se radije vraćale u seosku porodičnu kolevku nego što su bežale u inostranstvo: geografska pozicija na kraju poluostrva, kao i blokada luka i aerodroma (delimično ukinuta od 23. novembra), smanjile su bekstva. Ali dinamika bi se mogla promeniti ukoliko civilni uslovi nastave da se pogoršavaju. Jemenci neće oklevati da pređu Adenski zaliv i da se ubace u migratorne mreže koje, poput eritrejskih i sudanskih, pokušavaju da pređu Mediteran i da stignu u Evropu koja već nije sposobna da se nosi sa humanitarnom krizom zbog sirijskih izbeglica. Zalivske zemlje, koje sa Jemenom dele već propusnu granicu, takođe neće biti sposobne da se nose sa znatno uvećanim migratornim pritiskom.

Međutim, ovi izazovi bi ubrzo mogli izgledati minorni spram onoga što se pojavljuje u srednjoročnom periodu. Iscrpljivanje resursa podzemnih voda, posebno oko Sane, moglo bi u narednoj deceniji nametnuti velika populacijska kretanja. Zamislite posledice i cenu transfera tri miliona stanovnika iz glavnog grada koji se nalazi na 2.300 metara nadmorske visine i koji je teško opskrbljivati desaliniziranom vodom? Taiz se suočava sa sličnom situacijom. Demografski rast (očekuje se da će se stanovništvo udvostručiti na svakih dvadeset godina) i klimatske promene, koje narušavaju padavine i poljoprivredu, ubrzavaju rok. Dakle, rat sprečava odgovor na ekološke i ljudske izazove, na primer ulaganje u proizvodni aparat na obali. Krajem prve decenije 21. veka inženjeri konglomerata Saudi Binladin Group projektovali su izgradnju novih gradova, čak i most do Džibutija preko moreuza Bab el Mandeb (udaljenost od 23 km u najužem delu).

Simetrično, za Saudijce i za druge države angažovane u koaliciji koje žele da diverzifikuju svoju ekonomiju čineći je manje zavisnom od naftnih prihoda, rat koji je otpočeo 2015. i koji prevazilazi finansijske i ljudske troškove pojavljuje se kao loš proračun, uništavajući potencijalno tržište. Bez dugoročne vizije Jemen će biti uništen, a to neće biti bez posledica po svet.

Više nego što je zanemarena margina – Jemen je laboratorija budućnosti koja bi mogla biti mračna. Međutim, istorija naroda te zemlje sadrži i sredstva koja sprečavaju očaj. Sposobnost prilagođavanja, otpornost i inventivnost modela koji su se tokom vekova pokazali trezvenima, na primer kroz određena pravila plemenskog zakona za suočavanje sa ratovima, rešavanje sukoba, distribuciju vodnih resursa i smanjenje nejednakosti bogatstva, lekcija su i hrana za razmišljanje, štaviše i posebno dragoceni putokazi.

 

Loron Bonfoa je politikolog, istraživač u Centre de recherches internationales (CERI) du Centre national de la recherche scientifique (CNRS) i Sciences Po, autor knjige Le Yémen: de l’Arabie heureuse à la guerre, Fayard, Pariz, 2017.

 

(1) Uporedi: Helen Lackner, Yemen in Crisis. Autocracy, Neo-Liberalism and the Disintegration of a State, Saqi, London, 2017. Vidi takođe: „Au Yémen, une année de guerre pour rien“, Le Monde diplomatique, mart 2016.

(2) Uporedi: Tony Fortin et Warda Mohamed, „Comment la France participe à la guerre contre le Yémen“, Orient XXI, 12. septembar 2017, http://orientxxi.info.

(3) Ghassan Salamé, „Les dilemmes d’un pays (trop) bien situé“, u: Rémy Leveau, Franck Mermier et Udo Steinbach (ur.), Le Yémen contemporain, Karthala, Pariz, 1999.

(4) Sebastien Sons et Toby Matthiesen, „The Yemen war in Saudi media“, Muftah, 20. jul 2016, http://muftah.org.

(5) Depeša na arapskom, Sanaa, 3. avgust 2016, Almasdaronline.com.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.