Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Bolesti sa severa migriraju u Afriku

Takozvane bolesti razvijenih zemalja, poput dijabetesa i kardiovaskularnih smetnji, šire se većinom afričkih zemalja – kao siguran znak odigravanja velikih transformacija. Ako su za to delom zaslužne i nove navike u ishrani, pogoršavanje zdravlja stanovništva rezultat je ubrzane urbanizacije i prakse agroindustrije
Frederik Le Marsis / LMD
Datum: 15/04/2017

Bolesti sa severa migriraju u Afriku

Foto: Profimedia

Zovu ih „bolestima industrijskih zemalja“ ili „bolestima civilizacije“; očekuje se, međutim, da će neprenosive bolesti – pre svega dijabetes i kardiovaskularne bolesti – u Africi već 2030. godine uzrokovati više smrti nego prenosive bolesti, poput side (1). Ako je u zapadnoj imaginaciji Crni kontinent oduvek bio mesto rizika po zdravlje, usled malarije, žute groznice, a potom i side i ebole, on sada prolazi kroz izvesnu „dvostruku kaznu“: teški gubici od zaraznih bolesti i porast neprenosivih, koji bitno opterećuje zdravstveni sistem i porodice, kao primarne negovatelje (2). Slučaj dijabetesa pokazni je primer rizika koji dolazi uz širenje ovih patologija Afrikom. Iako prečesto ignorisane, one se razvijaju velikom brzinom. Uspostavljanje kontrole nad njima zahteva zdravstveno obrazovanje pojedinaca i političku posvećenost država.

„U našoj zemlji je oduvek bilo dijabetesa“, ističe senegalski dijabetolog Said Noru Dijop. „U poslednjih deset godina, međutim, u Senegalu je došlo do prave eksplozije (3).“ Neprenosive bolesti su 2012. godine usmrtile više od 38 miliona ljudi širom sveta. Četiri petine ovih smrti – odnosno 29 miliona – desile su se u zemljama s niskim i srednjim prihodima (4): u Senegalu, Kamerunu, Kongo-Brazavilu, Gabonu… Njihova pojava vezuje se za promene životnog stila, koje rapidna urbanizacija ubrzava. U osvit nezavisnosti, samo 15% stanovništva ovog kontinenta živelo je u gradovima; danas se taj broj približava 38%. Ta dinamika dovela je do promena navika u ishrani (redovnije konzumiranje mesa, ulja, soli i gaziranih bezalkoholnih pića), jer pojedinci sve više vode sedentarni način života (5). Situacija se dodatno komplikuje povećanim unosom alkohola, pušenjem i izlaganjem hemikalijama. Manjak, pa i odsustvo, programa prevencije čest je predmet rasprava, kao i genetska predisponiranost nekih populacija. Pa ipak, ti argumenti, koji pojedince pozivaju na ličnu odgovornost (urođenu ili stečenu), ne smeju nas naterati da zaboravimo odlučujuću ulogu agroindustrije, koja preplavljuje afrička tržišta jeftinim proizvodima slabog kvaliteta. Zamena za sumbalu (začin koji se proizvodi od semena nerea) „magi“ kockicama, za čiju je prodaju zaslužan veliki marketing, simbolizuje upotrebu ovih derivata. Jedino su vlade u poziciji da regulišu distribuciju proizvoda i rašire neophodne informacije stanovništvu, kako bi osigurale njegovo blagostanje.


Neuhranjenost i gojaznost koegzistiraju

Zdravstveni troškovi dijabetesa 2014. godine procenjeni su na 612 milijardi dolara (6). Svetska zdravstvena organizacija (SZO) zabrinuta je zbog porasta „kumulativnih ekonomskih gubitaka“ usled neprenosivih bolesti: teret bolesti na zdravstvenom sistemu, pogoršanje tržišta rada usled slabljenja bolesne ili odsutne radne snage, slabljenje društvenog tkiva itd. Prema njenom mišljenju, ovi gubici će za period 2011–2025. iznositi ukupno sedam biliona dolara, iako se trošak za smanjenje globalnog opterećenja neprenosivim bolestima procenjuje na samo 11,2 milijarde dolara godišnje.

Među njima, kardiovaskularna oboljenja uzrokuju najveći broj smrti (17,3 miliona godišnje), iza kojih slede rak (7,6 miliona), respiratorna oboljenja (4,2 miliona) i dijabetes (1,3 miliona), prema podacima SZO. Procenjuje se da u najsiromašnijim afričkim zemljama 75,1% ljudi živi s nedijagnostikovanom šećernom bolešću (7). U zemljama s niskim i srednjim prihodima (poput Gabona, Južne Afrike ili Kenije), pažnja usmerena na prenosive bolesti (poput HIV-a/side, tuberkuloze, ili malarije) sputava prepoznavanje neprenosivih bolesti (8).

Smatra se da su za otprilike 80% svih smrti uzrokovanih neprenosivim bolestima krivac ove četiri grupe uzroka. Među svim faktorima rizika loša ishrana posebno je zabrinjavajuća, zbog posledica po razvoj dece (9). Gojaznost predisponira osobu za kardiovaskularna oboljenja i dijabetes. Deca u zemljama s niskim i srednjim prihodima posebno su ranjiva na probleme s težinom. Ona od neadekvatne ishrane pate tokom prenatalnog, infantilnog i mladalačkog razdoblja, a potom i od loše hrane, često prepune masti, šećera, soli i niske nutritivne vrednosti. Kao posledica toga, neuhranjenost i gojaznost koegzistiraju (10).Svetska zdravstvena organizacija je ove transformacije istakla još 1991. godine, bez odgovarajuće reakcije državnih vlasti (11). Organizacija je 2002. godine ponovila svoj poziv na udvostručenje napora i ponovo podvukla zdravstvene posledice nutricione tranzicije. U to vreme duboke nejednakosti između Severa i Juga, ali isto tako i između elite koja se leči u marokanskim i evropskim klinikama i stanovništva koje nema pristup nezi, bile su uveliko poznate. Pa ipak, erupcija epidemije side kasnih 1980-ih i uvođenje masivnih programa kontrole bolesti (stvaranje UNAIDS 1996), odzvonili su poslednje zvono dvadesetpetogodišnjim investicijama u borbu protiv dijabetesa i drugih neprenosivih bolesti. Ukoliko su vertikalni programi – koji sredstva i osoblje ulažu najviše u bavljenje jednom bolešću – posvećeni HIV-u ulili nadu u iskorenjivanje te bolesti, to je delom bilo i na štetu finansiranja borbe protiv drugih bolesti. Identifikacija bolesti koje bi trebalo tretirati kao prioritet nasleđe je i kolonijalne prošlosti, koja je fokus držala na samo jednom stanju (poput bolesti spavanja), što je pravdano rizikom od globalne epidemije side.Iako se, pod vođstvom SZO, borba protiv neprenosivih bolesti vratila na dnevni red, simultani razvoj epidemija ebole i zike preti novim pomračenjem. Posvećenost najbogatijih zemalja finansiranju globalnog zdravlja više se tiče percepcije o izglednosti rizika po zemlje Severa, nego što je reč o humanitarističkom porivu zasnovanom na analizi epidemioloških podataka. Da su malarija, dijabetes i smrtnost majki zarazni, nema sumnje da bi globalna slika zdravlja izgledala drugačije.Dijabetes tipa 2, najčešći u Africi, jeste progresivna bolest koja može da zahteva upotrebu insulina. Zdravstvenim sistemima najnerazvijenijih zemalja nedostaju instrumenti za dijagnostiku i praćenje (poput sredstava za utvrđivanje nivoa glikoliziranog hemoglobina, kako bi se predupredile komplikacije), kao i kontrolu dijabetesa – osim amputacije u najtežim slučajevima. Programi prevencije i edukacije pacijenata nisu dovoljni, a finansijska sredstva najsiromašnijih ne dopuštaju im vođenje adekvatne dijete (vidi okvir).

Vlada Senegala podržava inicijativu „m-dijabetes“, koju su pokrenuli SZO i Međunarodna unija za telekomunikacije: putem mobilnih telefona (83% stanovništva Senegala ima mobilni telefon) odašilju poruke o prevenciji dijabetesa i savetima za ishranu, negu nogu i kontrolu bolesti tokom Ramazana, da navedemo samo neke primere.S obzirom na manjak kapaciteta zdravstvenih sistema na Jugu, uočavanje neprelaznih bolesti delom zavisi i od dobre volje međunarodnih aktera. Ovakvo stanje poziva na pravljenje političkog izbora: da li treba da priznamo da se bolesti šire u društvu u skladu sa sposobnostima pojedinaca da sebi obezbede kvalitetno okruženje, hranu i potrebnu negu (ponekad i u zapadnim prestonicama)? Ili je potrebno da svi zajedno i u saradnji sa drugim zabrinutim zemljama odredimo domet rizika ove epidemiološke tranzicije koja najsiromašnije izlaže bolestima koje zahtevaju dugoročnu negu, koje su preskupe da bi ih rešavao javni zdravstveni sistem, i to tako da svima pruži optimalne uslove?

Još od kraja osamdesetih godina, proizvodnja instrumenata za merenje i klasifikovanje dijabetesa omogućila je uočavanje njegovih epidemijskih razmera. I pored toga, moramo konstatovati da to nije dovelo do istih političkih posledica kao u slučaju pandemije side. Borba protiv dijabetesa, i u širem smislu neprenosivih bolesti, danas zahteva obezbeđivanje dijagnostičkih sredstava i sredstava za lečenje, kao i specifična znanja, ali podjednako zahteva i borbu protiv siromaštva, uspostavljanje pravednog i efikasnog zdravstvenog sistema i suprotstavljanje lobijima agroindustrije koji preplavljuju afrički kontinent gaziranim pićima i hranom koja pospešuje pojavu bolesti. „Suprotno uvreženom mnjenju“, ističe se u izveštaju SZO, „dijabetes kod odraslih bi danas trebalo posmatrati kao posebnu pretnju po javno zdravlje zajednica Trećeg sveta, koje žive u zemljama u razvoju, kao i po manjine koje u industrijalizovanim zemljama žive u nepovoljnom položaju (13).“ Nadajmo se da novo vanredno stanje u vezi sa ebolom i zikom neće zauzdati današnje krhko prepoznavanje važnosti borbe protiv neprenosivih bolesti i poziv na izradu globalnog političkog odgovora.

 

FREDERIK LE MARSIS je antropolog sa École normale supérieure u Lionu. Tekst napisan u saradnji sa Elen Kolino, ENS iz Liona.


(1) Nasheeta Peer, André Kengne, Ayesha Motala i Jean-Claude Mbanya, „Diabetes in the Africa region: An update“, Diabetes Research and Clinical Practice, no 103

(2), Amsterdam, februar 2014.(2) Jean-Pierre Dozon, „D’un tombeau l’autre“, Cahiers d’études africaines, vol. 31, no 121, Pariz, 1991.

(3) „Le diabète africain, une maladie à part“, Destination santé, 17. jun 2014, https://destinationsante.com.

(4) Citirano u: Adama Ly, „Cancers et autres maladies non transmissibles: vers une approche intégrée de santé publique“, Journal africain du cancer, vol. 4, no 3, Midrand (Južna Afrika), 2012.

(5) Vidi: Benoît Bréville, „Obésité, mal planétaire“, Le Monde diplomatique, septembar 2012.

(6) Međunarodna federacija za borbu protiv dijabetesa, „Godišnji izveštaj“, Brisel, 2014.

(7) Nasheeta Peer, André Kengne, Ayesha Motala i Jean-Claude Mbanya, op. cit.

(8) Jessica Beagley, Leonor Guariguata, Clara Weil i Ayesha Motala, „Global estimates of undiagnosed diabetes in adults“, Diabetes Research and Clinical Practice, no 103 (2), 2014.

(9) Adama Ly, „Politiques internationales et maladies non transmissibles: actes manqués et objectifs de développement durable“, Journal africain du cancer, vol. 7, no 3, avgust 2015.

(10) Svetska zdravstvena organizacija, Bilten Svetske zdravstvene organizacije, no 311, Ženeva, 2015.

(11) Hilary King i Marian Rewers (u ime specijalne grupe SZO o ustanovljivanju dijabetesa), „Le diabète de l’adulte: désormais un problème dans le tiers monde“, Bilten Svetske zdravstvene organizacije, no 70 (1), 1992.

(12) Vidi: Bruno Canard, „Des treillis sous les blouses blanches“, Le Monde diplomatique, decembar 2014.

(13) Gayle Reiber i Hilary King, „Guidelines for the development of national programmes for diabetes mellitus“, neobjavljeni dokument SZO, 1991.


OKVIR

Dijabetes u punoj ekspanziji

Stopa prevalencije (1) dijabetesa u Južnoj Africi iznosi 9,8% (7,7% kod muškaraca i 11,8% kod žena). Ta zemlja uvela je relativno opsežan program kontrole i praćenja bolesti (2). Njegovu konkretnu efikasnost, međutim, tek je potrebno evaluirati, budući da su u toj zemlji nejednakosti s kojima se zdravstveni sistem nosi prilično velike. Burkina Faso, u kojoj ova stopa iznosi 4,4% (4,6% kod muškaraca i 3,8% kod žena), nema nikakav plan borbe, ni preventivni ni na polju lečenja. U poređenju s tim zemljama, Francuska, kojoj na raspolaganju stoji iscrpan arsenal za prevenciju i lečenje, ima stopu prevalencije od 6,5% kod muškaraca i 4,4% kod žena. Ministar zdravlja Senegala je 2013. godine procenio da među odraslim stanovništvom (20–79 godina) od 6,6 miliona (od ukupno 14 miliona), ima 400.000 dijabetičara. Pa ipak, zvanično je zabeleženo svega 60.000 slučajeva, od kojih samo 10% redovno prati svoju bolest.

F. L. M.

(1) Broj obolelih u odnosu na ukupnu populaciju.

(2) Svi podaci navedeni su iz izveštaja Svetske zdravstvene organizacije za pojedinačne zemlje.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.