Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Nedeljnik i LMD

Antisistemsko vrenje: Spor levice i desnice na Zapadu

Oko proslavljanja šezdesetogodišnjice Rimskog ugovora i jedinstvenog tržišta 25. marta ne diže se prašina. Evropska zastava je izgubila svoj sjaj, politika Unije pokazala se kao katastrofalna. Svuda cvetaju antisistemski pokreti. U nekim zemljama oni se odlučno smeštaju na levu stranu spektra. A neki od njih pak od ksenofobije prave unosan posao
Peri Anderson / LMD
Datum: 27/03/2017

Antisistemsko vrenje: Spor levice i desnice na Zapadu

Ilustracija: Vladimir Veličković / Bez naziva

Ima već 25 godina otkako sociolozi koriste izraz „antisistemski pokret", posebno su ga koristili Imanuel Volerstin i Đovani Arigi, da bi opisali različite leve snage koje su neprijateljski nastrojene spram kapitalizma. Taj izraz ostaje i danas relevantan na Zapadu, ali njegovo značenje se promenilo. Protestni pokreti koji se poslednjih deset godina sve više umnožavaju ne bune se više protiv kapitalizma nego protiv neoliberalizma, odnosno, protiv deregulacije finansijskih tokova, privatizacije javnih usluga i produbljivanja socijalnih nejednakosti (ovakva vladavina kapitala je u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama ustanovljena od 1980-ih). Politički i ekonomski poredak koji je proizišao iz ovoga vlade desnog i levog centra gotovo su ravnodušno prihvatile, učvršćujući princip mišljenja koji jedinstveno ilustruje maksima Margaret Tačer „Nema alternative" (There is no alternative, TINA). Kao reakcija na ovaj sistem razvila su se dva tipa pokreta. Bilo desni ili levi, vladajuća klasa ih stigmatizuje kao jedinstvenu pretnju populizma.

Nije slučajno to što su se ovi pokreti najpre pojavili u Evropi, pa tek onda u Sjedinjenim Američkim Državama. Šezdeset godina nakon Rimskog ugovora, objašnjenje je jednostavno. Jedinstveno tržište iz 1957, prolongirano od strane Evropske zajednice za ugalj i čelik (koju je osmislio Robert Šuman da bi istovremeno izbegao obnavljanje vekovnog francusko-nemačkog neprijateljstva i da bi konsolidovao ekonomski posleratni rast Zapadne Evrope), bilo je proizvod perioda pune zaposlenosti i rasta prosečne plate, usidrenja predstavničke demokratije i razvoja sistema redistribucije. Trgovinski sporazumi koji su proizilazili iz jedinstvenog tržišta zadirali su u suverenitet država članica, ali su se dodatno osnaživali.

O budžetima i deviznim kursevima odlučuje se na međunarodnom nivou, u parlamentima koji su odgovorni pred svojim biračima i gde se energično bore različite političke orijentacije. Pariz je takođe bio primer ograničenja pokušaja Briselske komisije da proširi svoje prerogative. Francuska u vreme De Gola, ali i Zapadna Nemačka Konrada Adenauera, na mnogo diskretniji način, vodile su spoljnu politiku nezavisno od Vašingtona i bile su sposobne da mu se odupru.

Kraj „slavnih trideset" (trente glorieuses) godina uzdrmao je ovu konstrukciju. Od sredine 1970-ih, razvijena kapitalistička društva ulaze u dugačku fazu pada, koju analizira američki istoričar Robert Brener (1): deceniju za decenijom događa se trajni pad stope rasta, usporavanje produktivnosti, smanjenje radnih mesta i uvećanje nejednakosti, a sve obeleženo oštrim recesijama. Od početka 1980-ih, najpre u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama, a potom u celoj Evropi, strategija se preokrenula u pravcu smanjenja socijalnih davanja, privatizacije industrije i javnih službi, deregulacije finansijskih tržišta. Na scenu je stupio neoliberalizam. U Evropi je, međutim, ovo zahtevalo vreme za uspostavljanje posebno rigidne institucionalne forme, jer se broj država članica koje će postati deo Evropske unije učetvorostručio, obuhvatajući na taj način ogromno područje tržišta radne snage na istoku.

Od Jedinstvenog tržišta (1986) preko Pakta o stabilizaciji i rastu (1997) do Fiskalnog pakta (2012), nacionalne parlamente su zamenile birokratske strukture vlasti koje štiti narodna volja, kako je predviđao i tvrdio ultraliberalni ekonomista Fridrih Hajek. Kada je mehanizam pokrenut, nametnute su drakonske mere štednje odozgo, bez saglasnosti biračkog tela, pod zajedničkim rukovodstvom Evropske komisije i ponovo ujedinjene Nemačke koja je postala najmoćnija država Unije i čiji dominantni mislioci su predvideli hegemoniju na kontinentu. U istom periodu, Unija i njene članice prestaju da imaju značajnu ulogu u svetu i prestaju da deluju drugačije od američkih smernica. (2) U poslednjoj fazi ovog podređivanja, EU se smestila na stranu novih hladnoratovskih politika protiv Rusije, koje orkestrira Vašington a plaća Evropa.

 

Ukidanje demokratske kontrole

 

Čim se oligarhijska kasta EU, ignorišući uzastopne referendume, sve više igra narodne volje i unosi budžetske diktate u Ustav, nije čudo što izaziva toliko protestnih pokreta sa svih strana. Kako oni izgledaju? U jezgru Evrope pre njenog proširenja, odnosno zapadne Evrope Hladnog rata (izuzmimo na trenutak centralnu i istočnu Evropu, čija topografija je bila radikalno drugačija), desničarski pokreti, kao opozicija sistemu, dominiraju u Francuskoj (Nacionalni front, FN), Holandiji (Partija za slobodu, PVV), Austriji (Slobodarska partija, FPÖ), Švedskoj (Švedske demokrate, SD), Danskoj (Danska narodna partija, DF), Finskoj (Istinski Finci, PS), Nemačkoj (Alternativa za Nemačku, AfD) i u Ujedinjenom Kraljevstvu (Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, UKIP).

S druge strane, u Španiji, Italiji i Irskoj prevladavaju levi pokreti, odnosno Podemos, Siriza i Šin Fejn. Italija je poseban slučaj, jer kombinuje antisistemski pokret koji je jasno smešten na desnici, Severna liga (LN), i još moćniju partiju koja prevazilazi podelu na levicu i desnicu: Pokret pet zvezda (M5S). Ekstraparlamentarna retorika ove poslednje po pitanju poreza i imigracije smešta je na desnu stranu, ali njene parlamentarne akcije je pre smeštaju levo, jer se stalno suprotstavlja vladi socijaldemokrata, posebno u pogledu pitanja obrazovanja i deregulacije tržišta rada, kao i zbog njene odlučujuće uloge u neuspehu implementacije projekta autoritarnog italijanskog ustava. (3) Ovome treba dodati i Momentum, organizaciju koja je podržavala neočekivani izbor Džeremija Korbina na čelo Laburističke partije u UK. Sa izuzetkom nemačke AfD, svi desničarski pokreti su se pojavili nakon krize 2008, a neki tokom 1970-ih ili ranije. S druge strane, uspon Sirize i rođenje M5S, Podemosa i Momentuma proizilazi iz globalne finansijske krize.

U ovom opštem kontekstu, ključna činjenica je da pokreti desnice nadmašuju pokrete levice, ako prosuđujemo na osnovu broja zemalja u kojima dominiraju i prema njihovoj ukupnoj izbornoj snazi. Ova prednost se može objasniti strukturom neoliberalnog sistema, protiv kojeg se pokreti bune, koji svoj najbrutalniji i najjasniji izraz onoga što je postao ima u Evropskoj uniji.

Neoliberalni poredak zasniva se na tri principa: redukcija i privatizacija javnih službi, ukidanje demokratske kontrole i predstavljanja, deregulacija faktora proizvodnje. Sva tri su sveprisutna na nacionalnom nivou u Evropi i drugde, ali najintenzivnije se manifestuju unutar Evropske unije. To je očigledno u pritiscima na Grčku, u serijama izigranih referenduma, u rastućem obimu platnog dampinga. U političkoj areni, glavne snage podstiču nezadovoljstvo stanovništva i motivišu proteste koji su neprijateljski nastrojeni prema sistemu i koji se tiču mera štednje, gubitka suvereniteta i imigracije.

Antisistemski pokreti se razlikuju po važnosti koju pridaju svakom od ovih faktora i time odlučuju koji aspekti neoliberalne palete su primarna meta.

Najočigledniji razlog uspeha desničarskih pokreta je u tome što su odmah prisvojili pitanje imigracije. Oni igraju na kartu ksenofobičnih i rasističkih reakcija, ne bi li dobili podršku od najosetljivijih slojeva populacije. S izuzetkom holandskog i nemačkog pokreta, koji su pristalice ekonomskog liberalizma, ostalim grupacijama je bliska ideja odbrane države blagostanja, kojoj navodno preti dolazak imigranata - takvu tezu brane antisistemski desničarski pokreti u Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i Finskoj.

Međutim, bilo bi pogrešno njihovu prednost pripisati samo ovom argumentu. U nekim važnim državama, kao što pokazuje primer FN, oni se isto tako bore i na drugim frontovima, na primer na frontu monetarne unije. Evro i Centralna banka, začeti u Mastrihtu, povezuju se sa merama štednje i uskraćivanjem narodnog suvereniteta u istom sistemu. I levičarski pokreti ih jednako žestoko optužuju, možda još više, ali oni nastoje da predlože radikalnija rešenja. S druge strane, Nacionalni front i Severna liga zagovaraju drakonske i udarne lekove kao odgovor na „pošast" jedinstvene valute i imigracije: izlazak iz evrozone i zatvaranje granica. Levica, uz nekoliko izuzetaka, još nije formulisala tako eksplicitne zahteve. Ona u najboljem slučaju predlaže neka tehnička prilagođavanja jedinstvenoj valuti, previše kompleksna da bi mobilizovala široko biračko telo; a po pitanju imigracije retko ide dalje od dobrih osećanja.

 

Omraženi status quo

 

Imigracija i monetarna unija za levicu predstavljaju probleme iz istorijskih razloga. Rimski ugovor bazirao se na obećanju slobodnog kretanja kapitala, robe i radne snage unutar jedinstvenog evropskog tržišta. Sve dok je bio ograničen na zapadnoevropske zemlje, bila su važna samo prva dva faktora mobilnosti, a prekogranične migracije su svuda (sa izuzetkom Francuske) ostale skromne. Međutim, od kasnih 1960-ih, broj migrantskih radnika koji dolaze iz bivših afričkih, azijskih i karipskih kolonija, kao i iz polukolonijalnih regija stare otomanske Evrope, već je bio znatan. Proširenje centralne Evrope je potom pojačalo i unutarevropske migracije. Konačno, uzastopne neoimperijalističke intervencije u bivšim mediteranskim kolonijama - vazdušni napad na Libiju 2011. i indirektno učešće u građanskom ratu u Siriji - dovele su do izbegličkih talasa i terorističkih odmazdi u Evropi.

Sve to je podstaklo ksenofobiju, od koje su desni antisistemski pokreti napravili unosan posao, dok levica ostaje verna borbi za humanistički internacionalizam. Zbog sličnih nagnuća, veliki deo levice odbija ideju o kraju monetarne unije, jer bi to po njima dovelo do nacionalizma koji se povezuje sa katastrofama iz prošlosti. Ideja evropskog jedinstva za njih i dalje ostaje temeljna vrednost. Ali stvarno postojeća Evropa neoliberalne integracije koherentniji je poredak od svih pokušaja rešenja koji su joj se do sada suprotstavljali. Štednja, oligarhija i mobilnost čine međusobno povezan sistem. Treće je neodvojivo od drugog: nijedan glasač iz evropskih zemalja nikada nije bio konsultovan u vezi sa manjim ili većim dolaskom strane radne snage u njegovo društvo, jer se to uvek događa bez njegovog znanja.

Negiranje demokratije, koje je postalo struktura Unije, od samog početka je isključilo bilo kakvu mogućnost da se ljudi izjasne o tim pitanjima. Odbijanje ovakve Evrope od strane desnih pokreta izgleda politički koherentnije nego ono levih pokreta - još jedan razlog prednosti prvih nad drugima.

Pojava M5S, Sirize, Podemosa i AfD označila je skok javnog nezadovoljstva u Evropi. Trenutne ankete pokazuju rekordan nivo odbacivanja EU. Ali, na levici kao i na desnici, parlamentarna težina antisistemskih pokreta ostaje ograničena. Na evropskom nivou, tokom poslednjih izbora, tri najbolja rezultata antisistemske desnice - koji su postigli UKIP, FN i Danska narodna partija - činila su skoro četvrtinu glasova. Na nacionalnom nivou, u zapadnoj Evropi, prosečni rezultat svih ovih snaga - i levih i desnih - dostiže skoro 15%. Jedna šestina biračkog tela ne predstavlja ozbiljnu pretnju etabliranom poretku. Četvrtina bi mogla predstavljati problem, ali „populistička opasnost", kako je alarmantno naziva štampa, ostaje vrlo relativna. Jedini put kada je antisistemski pokret došao na vlast (ili je barem izgledalo da će doći), to je bilo zbog izbornog sistema koji je trebalo da promoviše vodeće partije i koji se okrenuo protiv njih, kao u Grčkoj, ili koji to nije uspeo, kao u Italiji.

Zapravo postoji veliki jaz između stepena narodnog razočaranja u današnju neoliberalnu EU (4) i podrške snagama koje tvrde da joj se suprotstavljaju. Ako su gnev i odbojnost od pre nekog vremena postali učestaliji, glas Evropljana jeste (i ostaje) uslovljen strahom. Socioekonomski status quo je naširoko omražen. Ovo ne sprečava njegovo redovno potvrđivanje glasačkim listićima i obnavljanje partija koje su odgovorne za taj status, zbog straha od tržišne panike i rizika od povećanja bede. Jedinstvena valuta nije omogućila nikakvo ubrzavanje rasta u Evropi i dovela je najfragilnije južne zemlje u nevolju. Ipak, perspektiva izlaska iz evrozone plaši čak i one koji sada znaju u kojoj meri je monetarna unija odgovorna za njihove nesreće. Strah nadvladava bes. Odatle ide prihvatanje grčkih glasača kapitulacije Sirize spram Brisela, povlačenje Podemosa u Španiji i oklevanje Partije levice u Francuskoj. Logika je svuda ista: ovaj sistem je loš, ali ako mu se protivimo, izloženi smo odmazdi.

 

Očaj jači od straha

 

Kako onda objasniti Bregzit? Masovna imigracija, zbog koje se širi strah u Evropi, neumorno je stigmatizovana tokom kampanje za izlazak iz Unije koju je vodio vođa UKIP-a Najdžel Faraž, zagovarajući ovu opciju pored velikih figura Konzervativne partije. Ali i ovde, kao i drugde, ksenofobija ima manji značaj od straha od ekonomskog kolapsa. Neprijateljstvo prema strancima se u Ujedinjenom Kraljevstvu uvećalo u meri u kojoj su sukcesivne vlade lagale o obimu imigracije. Međutim, da se na referendumu biralo između ova dva straha, tabor koji zagovara ostanak zemlje u Uniji bi bez sumnje osvojio ubedljivu većinu - o tome svedoči referendum o nezavisnosti Škotske 2014.

Još tri faktora su bila odlučujuća za ishod izbora. Nakon Mastrihta, politička britanska klasa odbila je ludačku košulju evra ne bi li bolje sprovela svoju viziju neoliberalizma, još drastičniju od one na kontinentu. Finansijski ekscesi novih laburista ubrzali su britansku bankarsku krizu pre evropske, a drakonske mere štednje konzervativno-liberalne vlade nemaju ekvivalent na kontinentu. Ekonomski rezultati ovakve britanske politike govore sami za sebe. Nijedna druga evropska zemlja ne pati od takvog političkog jaza između samodovoljne metropole, u Londonu i na jugoistoku, i deindustrijalizovane i pauperizovane regije na severu i severoistoku. U mnogim područjima su birači stoga procenili da imaju malo toga da izgube napuštanjem Unije - što je apstraktnija perspektiva od one o napuštanju evra - šta god da se dogodi u Sitiju (Londonu) i sa stranim investicijama.

Politički, nijedna druga evropska zemlja nije tako očigledno iskrivila izborni sistem. Ako je 2014. UKIP postao najveća britanska partija u Evropskom parlamentu na izborima po proporcionalnom sistemu, sledeće godine je ta partija dobila tek mesto u Vestminsteru nakon dobijanja 13% glasova, dok je Škotska nacionalna stranka (SNP) sa 5% glasova u celoj zemlji dobila 55 mesta. Sve dok se Laburistička i Konzervativna partija, koje profitiraju od ovakvog sistema, smenjuju na vlasti da bi vodile sličnu politiku, birači sa dna platne piramide masovno ignorišu izbore. Kada su dobili šansu za stvarni izbor na nacionalnom referendumu, masovno su se pokrenuli; participacija je odjednom skočila u najugroženijim područjima, jer su birači dobili priliku da presude ogromnim bilansima stanja Entonija Blera, Gordona Brauna i Dejvida Kamerona.

Poslednji, ali ne manje važan, faktor: istorijska razlika koja odvaja Ujedinjeno Kraljevstvo od kontinenta. Kulturno, ne samo da je Velika Britanija vekovima bila mnogo moćnija imperija od njenih evropskih rivala, već ona, za razliku od Francuske, Nemačke, Italije i većine država Unije, tokom dva svetska rata nije pretrpela ni poraz, ni invaziju, ni okupaciju. U ovakvom kontekstu, pridobijanje lokalnih vlasti za birokratiju u Belgiji se moglo lakše odbiti nego drugde: zašto bi se onda zemlja koja je dva puta pokazala Berlinu gde mu je mesto podredila Briselu ili Luksemburgu? Pitanje identiteta je stoga na kontinentu moglo lakše zameniti pitanje materijalnog interesa. Eto zašto ideja po kojoj je strah od ekonomskih posledica snažniji od straha od imigracije nije funkcionisala, zbog mešavine ekonomskog očaja i nacionalnog ponosa.

U sličnim uslovima u Sjedinjenim Američkim Državama su beli radnici iz opadajućih i opustošenih industrijskih zona doveli na mesto predsednika republikanskog kandidata neviđenog bekgraunda i temperamenta, omraženog na obe strane javnog mnjenja, kao i od mnogih svojih birača. I tamo, kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu, očaj deindustrijalizovanih regija je nadjačao skok u nepoznato. Još sirovije i eksplicitnije nego u Evropi, zbog duge istorije rasizma u SAD, imigracija je tamo osuđivana i zadržana podignutim barijerama (fizičkim i pravnim). Konačno, i povrh svega, imperijalna veličina za Amerikance nije daleko sećanje, već vrlo realna dimenzija i prirodno pravo u budućnosti. Od nje su odustali predstavnici vlasti u korist globalizacije, koja se smatra glavnim krivcem bede naroda i poniženja zemlje. „Make America great again" (Učiniti Ameriku opet velikom) - nakon što je odustao od fetiša slobodnog protoka robe i rada, i uklonio barijere multilateralizma, Donald Tramp nije pogrešio tvrdeći da njegova pobeda predstavlja „Bregzit" u velikim razmerama. Ovaj revolt je bio mnogo spektakularniji od prvog: nije se ograničio na samo jedno pitanje - vrlo simboličko za Britance - i oslobodio se svake institucionalne glazure ugleda ili odobravanja komentatora.

Trampova pobeda ogorčila je evropske političke lidere, i na desnom i na levom centru, pre svega zbog kršenja uobičajenih konvencija o imigraciji. Sâma Evropska unija je bez skrupula kada se radi o zadržavanju izbeglica u Erdoganovoj Turskoj (sa desetinama hiljada političkih zatvorenika, policijskom torturom i opštom suspenzijom vladavine prava) ili o skretanju pogleda sa bodljikavih žica koje se podižu u severnoj Grčkoj, zbog kojih izbeglice ostaju zatvorene na ostrvima Egejskog mora. Međutim, svesna diplomatske pristojnosti, Evropa nikada nije otvoreno pozdravila ta isključivanja. U stvari, ono što je zabrinjava nije toliko Trampova brutalnost u pogledu imigracije koliko njegovo odbijanje ideologije slobodnog tržišta, njegov očigledan prezir prema organizaciji NATO i njegova spremnost da usvoji manje ratoboran stav prema Rusiji. Samo će vreme pokazati da li je to deo njegovih provokacija, koje će kao i brojni drugi politički angažmani ubrzo pasti u zaborav. U svakom slučaju, njegov izbor je učinio vidljivim značajnu razliku između brojnih antisistemskih pokreta desnice (ili neodređeno centrističkih) i tradicionalne levice, bilo roze ili zelene: u Francuskoj i Italiji je prva odbila politike novog hladnog rata, a druga je pozdravljala vojne operacije, posebno intervenciju u Libiji i nametanje sankcija Rusiji.

Desnim antisistemskim konvulzijama, poput britanskog referenduma i američkih izbora, pridružuju se pritisci sa levice - Berni Sanders u SAD, fenomen Korbina u UK - u manjem, ali neočekivanom obimu. Međutim, posledice izbora Trampa i Bregzita će se verovatno pokazati manjim nego što je najavljeno. U obe zemlje, etablirani poredak je daleko od toga da je poražen, a već smo u Grčkoj videli njegov kapacitet da impresivnom brzinom apsorbuje i neutralizuje proteste, odakle god da dolaze. Već je razvio antitela - otelotvorena u mladim tzv. dinamičnim kadrovima koji su slika simulakruma protesta protiv bezizlaznosti i korupcije. Oni obećavaju transparentnije i dinamičnije politike, čime prevazilaze aktuelne partije koje doživljavaju krah. To je slučaj sa Albertom Riverom (partija „Građani") u Španiji i Emanuelom Makronom u Francuskoj.

Ali, za leve antisistemske struje, lekcija naučena poslednjih godina je jasna. Ako više ne žele biti zasenjeni oponentima sa desnice, više ne mogu sebi priuštiti da budu manje radikalni i manje koherentni od njih u svom protivljenju sistemu. Drugim rečima, treba priznati da EU sada toliko zavisi od odluka koje su je oblikovale kao neoliberalnu konstrukciju da više ne možemo ozbiljno razmišljati o njenoj reformi, stoga je treba uništiti ne bi li se izgradilo nešto bolje - bilo da to bude napuštanjem postojeće Unije ili konstrukcijom Evrope na drugim osnovama, bacajući Mastriht u vatru. U ovom trenutku, ni jedno ni drugo nije na vidiku.

 

TEKST IZ NOVOG BROJA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM JEZIKU, KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA, na kioscima od četvrtka, 23. marta. U slobodnoj prodaji Le Monde diplomatique košta 300 dinara, a čitaoci Nedeljnika dobijaju ga besplatno


 



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.