Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Dosije

Sve tajne Otpisanih

Autentično svedočenje o životu autora scenarija "Otpisanih" Dragana Markovića koji je preminuo zaboravljen od svih. Tekst iz arhive Nedeljnika objavljujemo povodom smrti Dragana Nikolića
Boris Jakić, Foto YouTube-AntraxtVEVO .
Datum: 11/03/2016

Sve tajne Otpisanih

Jesenas se navršilo 40 godina od premijernog emitovanja serije "Otpisani" snimljene u produkciji Televizije Beograd. Priča o grupi beogradskih ilegalaca, skojevaca, koji su se mešavinom hrabrosti i mangupskog šarma suprotstavljali okupatoru za vreme Drugog svetskog rata noseći glavu u torbi, postala je popularna među svim generacijama. Ono što je seriju izdvojilo od mnogobrojnih sličnih filmskih i televizijskih projekata, što je nedvosmisleno doprinelo njenom velikom uspehu, jeste scenario. Na primeru "Otpisanih" potvrdilo se još jednom pravilo da su umetnička dela nastala na motivima stvarnih događaja snažnija, autentičnija i upečatljivija od najblistavije fikcije.

Serija je snimljena na osnovu istinitih dešavanja i većina likova, od Prleta i Tihog, preko Paje Bakšiša i Krigera do Dragoga Kente bili su stvarne ličnosti s beogradske kaldrme.

Autor scenarija Dragan Marković imao je bondovsku biografiju. Osim što je bio diplomata, vrhunski novinar i prvi glavni i odgovorni urednik NIN-a, za vreme okupacije Beograda bio je aktivan član skojevskog pokreta i učestvovao u velikom broju diverzija protiv oružanih snaga Vermahta, Specijalne policije i Gestapoa. Scenario za "Otpisane" nosio je dugo u sebi. U bilo koji džep svog sećanja da je zavukao ruku, ispadao je neko od njegovih mrtvih drugara iz skojevskih dana u okupiranom Beogradu. Nosio ih je sa sobom i u sebi. Priča se krčkala i krajem šezdesetih je rešio da prolije na papir svoja sećanja u nameri da na taj način sačuva od zaborava kolonu beogradske balavurdije koja je stradala nošena idealima i hrabrošću.


Većina likova iz Otpisanih je bazirana na stvarnim ljudima. Tako je jedan od najpotresnijih likova, Paja Bakšiš - čije je iznenadno ubistvo bilo ključno za seriju - inspirisan stvarnom sudbinom Karla Lukača, kelnera kafane "Ginić", predratnog boemskog sastajališta novinara "Politike", glumaca, pisaca i drugih. Lukač je ubijen u Beogradu u zimu 1942. kod Botaničke bašte. I Kriger je postojao. On je bio folksdojčer iz Banata koji je bio veoma aktivan i savestan u mučenju logoraša Banjice

Novinar i urednik NIN-a Dragan Marković znao je da ako on, kao član SKOJ-a u okupiranoj prestonici i akter mnogih diverzija protiv nemačkih snaga i Specijalne policije, ne učini nešto, svi njegovi drugovi će ostati zauvek prekriveni debelim slojem zaborava. Već početkom sedamdesetih u domaćoj dnevnoj štampi pojavljivali su se tekstovi u kojima je najavljivano "nešto veliko" u produkciji Televizije Beograd. O načinu na koji su nastali "Otpisani" za Nedeljnik svedoči Miloš Marković, sin scenariste koji je preminuo 1996. godine.

"Tata, kao uostalom i drugi ljudi uključeni u produkciju 'Otpisanih', znao je da pravi nešto veliko. Bio je ponosan i oduševljen onim što je urađeno. Stalno je isticao da je za uspeh 'Otpisanih' zaslužan tim, a ne on kao pojedinac", kaže 37-godišnji Miloš Marković, sin Dragana Markovića, koji je sa sestrom Draganom vlasnik autorskih prava za "Otpisane".

"Malo je falilo da serija bude zabranjena. O tome se malo zna. Odbor za cenzuru pri komitetu doneo je zaključak da 'serija prikazuje skojevce na nedostojan način'. Njima je zapravo smetalo što je priča bazirana na akcijama u Beogradu, a ne po selima, gorama i vrletima, što je bio običaj do tada u našoj kinematografiji. Zamerili su tati što nigde nije spomenuo Tita. Bile su to nedelje u kojima je serija veoma lako mogla, poput nekih filmova, završiti u cenzorskom bunkeru. Tata je znao kakva je to realna opasnost. Ta priča je stigla do Broza. U jednom komentaru Odbora za cenzuru pisalo je doslovce da su skojevci prikazani kao mangupi, što nije, po njihovom mišljenju, bilo poželjno. 'Baš su bili takvi, sećam se da je to bila manguparija', rekao je Broz i time omogućio 'Otpisanima' da se emituju. Te 1975. njemu niko nije smeo protivrečiti. Tokom osamdesetih, dolazili su mi drugari iz komšiluka na Novom Beogradu da zajedno s tatom gledamo neku od repriza serija. Samo bi se zagonetno smeškao kada bi ga pitali o likovima iz 'Otpisanih'. U želji da nas poštedi tragičnih i bolnih priča iz detinjstva, izbegavao je da govori o onome što je preživeo za vreme Drugog svetskog rata. Samo ponekad, posle mog dosadnog insistiranja, otkrivao mi je detalje vezane za teške godine njegovog života."

Prvi rukopis za seriju zvao se "Petorica otpisanih". U njemu je Dragan, rukovodeći se isključivo stvarnim događajima, svojim junacima namenio tragičnu sudbinu. Svi akteri serije ginu, uključujući Prleta i Tihog. Prva verzija scenarija opisivala je zbivanja u okupiranom Beogradu kroz sudbinu petorice mladića, koji su, kao članovi ilegalnog pokreta, došli u sukob s okupatorom. To je ono vreme u Beogradu kada je nemački avijatičarski major Helmut pisao svom rođaku, advokatu Ginteru u Hamburgu: "Osećam se kao da sam pao u vraško neprijateljsko gnezdo. Ne znam šta hoće ti fanatični dečaci kada pale novine i garaže ili kad vrše atentate na feldvebele. Postaje suviše toplo u ovom gradu na jugu Evrope." Pismo je, oslobađajući Beograd, zaplenila XXI srpska divizija u oktobru 1944. godine.

Prvi rukopis za seriju zvao se "Petorica otpisanih". U njemu je Dragan, rukovodeći se isključivo stvarnim događajima, svojim junacima namenio tragičnu sudbinu. Svi akteri serije ginu, uključujući Prleta i Tihog

I mada se u našoj javnosti, posebno među intelektualcima različitog formata i sastava, usadilo mišljenje koje je veoma brzo postalo definicija, kako u Beogradu za vreme drugog velikog rata nije ispaljen metak na okupatore i da su se oni na Terazijama osećali komotno maltene kao na Aleksanderplacu, zahvaljujući Draganu Markoviću otkrili smo da se naši preci nisu štedeli, da su stavljali život na kocku kako bi se suprotstavili osvajačima.

"Uzbudljiva, i po mnogo čemu tragična sudbina beogradskih dečaka - skojevaca podstakla me je da napišem ovu filmsku seriju", rekao je Dragan Marković za TV reviju u februaru 1972. i nastavio: "Posebno me je potresla sudbina mladića Dragana Rodića, jednog iz te čudne generacije, za koga sam saznao u zatvoru Specijalne policije. Od tada me pomisao na njegovo prometejstvo nije napuštala. Ovaj 17-godišnjak je bio član udarne diverzantske trojke. Prkosan, hrabar, gotovo divlje prirode. Prilikom jednog atentata uhvaćen je od gestapovske patrole. A kazna je bila drastična. Nemci su mu priredili, u krugu Banjičkog logora, u zimu 1942. godine 'spektakularno vešanje'. Toj njihovoj 'svečanoj priredbi odmazde' prisustvovali su svi gestapovci, agenti i oficiri. I u tom poslednjem času Rodić se nije pomeo: sam je sebi stavio omču oko vrata i obesio se pre nego što su nemački vojnici uspeli da reaguju. To je bila njegova poslednja osveta - nećete me vi ubiti, učiniću to sam. Eto, od takvog Beograda, od takvih njegovih sudbina satkana je ova filmska priča."

Dragan je rođen u Valjevu 1927. godine. Još kao beba preselio se u Beograd s roditeljima. U potrazi za boljim životom često su menjali adrese: Čubura, Bajlonijeva pijaca, Svetogorska. U nacističkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. poginuo mu je rođeni brat Slobodan. Taj gubitak ga je definitivno opredelio da se učlani u SKOJ. Imao je 14 godina i želju da se suprotstavi okupatoru. Ti beogradski klinci, s punim srcem i praznim stomakom kretali su u diverzije o kojima, nažalost, Srbija danas ne zna skoro ništa. Da nije "Otpisanih", mislili bi kako su se Nemci u Beogradu osećali kao u Zagrebu, Budimpešti, Ljubljani tokom Drugog svetskog rata, da su spokojni pili limunadu i jeli kolače. Nekoliko stotina beogradskih dečaka i mladića poginulo je u borbi za slobodu. Njihova žrtva je zaboravljena, kao i oni sami.

"Retko ko je od beogradskih ilegalaca dočekao oslobođenje", ističe Miloš Marković. "Od takve sudbine tatu je spasla činjenica da je bio maloletan kad je uhapšen. 'Pao' je u novembru 1943, kad i najveća grupa komunista i skojevaca. Uhapšen je u Nevesinjskoj ulici u blizini Kalenić pijace. To je bila najveća provala tokom rata u kojoj je uhapšeno 300 ljudi. Organizaciju je odala majka Mire Marković. Nije izdržala strašne muke kojima je bila izložena u zatvoru Specijalne policije. Mučili su je danima. Stručnjaci za bol Gestapoa su je na kraju slomili. Tatu su prvo smestili u zatvor Specijalne policije, a zatim je prebačen na Banjicu. Upravnik logora, zloglasni Bečanović rekao je otvoreno mom ocu: 'Nemoj da misliš da ćeš se izvući. To što si maloletan ne znači ništa.' Saslušavao ga je agent Kodemo. Nije bio nimalo nežan. Zverski ga je tukao. Posle isleđivanja na Banjici prebačen je u Zavod za prevaspitavanje u Smederevskoj Palanci, koji je bio pod nadležnošću Srpske državne straže Milana Nedića. Odatle je pobegao s grupom drugara i pridružio se partizanima."

Odbor za cenzuru pri komitetu doneo je zaključak da 'serija prikazuje skojevce na nedostojan način'. Njima je zapravo smetalo što je priča bazirana na akcijama u Beogradu, a ne po selima, gorama i vrletima, što je bio običaj do tada u našoj kinematografiji

Većina likova iz Otpisanih je bazirana na stvarnim ljudima. Tako je jedan od najpotresnijih likova, Paja Bakšiš - čije je iznenadno ubistvo bilo ključno za seriju - inspirisan stvarnom sudbinom Karla Lukača, kelnera kafane "Ginić", predratnog boemskog sastajališta novinara "Politike", glumaca, pisaca i drugih. Lukač je ubijen u Beogradu u zimu 1942. kod Botaničke bašte. I Kriger je postojao. On je bio folksdojčer iz Banata koji je bio veoma aktivan i savestan u mučenju logoraša Banjice. Pojedine stvarne likove autor Dragan Marković nije želeo da stavi u seriju procenivši da bi njihova sudbina duboko uzbudila javnost. Nije mogao naći način da u bilo kom umetničkom obliku kaže šta se stvarno desilo sa Jelenom Ćetković. Ona je u seriji nastradala uobičajenom smrću za ratne okolnosti. A prava istina je tragična i bolje je, kako je govorio Dragan Marković, da je niko od mladih ne vidi i ne čuje. Jelena je uhvaćena posle izdajstva, mučena u podrumskim prostorijama pred poluobešenim drugom, fizički ponižena i terorisana dok nije poludela, da bi na posletku bila streljana. Sećanje na tu heroinu Marković je želeo da sačuva o izvornom obliku njenog lika beogradske skojevke, ne želeći da je još jednom ponizi time što bi javnosti saopštio kroz kakve patnje i pokušaj urušavanja ženskog dostojanstva je prošla.

Dragan je svom sinu Milošu otkrio još tužnih sudbina junaka naše prošlosti o kojima ne znamo ništa.

"O tim herojima trebalo bi da govore posebne TV serije i TV drame - smatrao je moj otac", kaže Miloš. "Jedan od takvih junaka je Janko Janković, čovek koji je radio u Specijalnoj policiji, a u stvari protiv okupatora. Mom ocu je uzor bio student prava Stevan Zimonjić. On je okupio u svom kraju grupu dečaka, među njima i Dragana, i vodio ih u mnoge akcije, imponujući im inteligencijom, hrabrošću, lepotom. Streljan je 1944. godine. Većina likova iz 'Otpisanih' hodali su beogradskim ulicama, udisali beogradski kiseonik. Likovi Prleta i Tihog, oko kojih je baziran scenario, osmislio je kao sintezu stvarnih ličnosti iz okupiranog Beograda: Ivice Devčića Obalca, Joze Šćurle, radnika koji je umro od batina policije, Bate Ćosića, đaka koji je poginuo na Sutjesci, Dragana Rodića... Svi oni su bili inspiracija i svi oni su bili upravo tako blisko povezani kao što su u seriji bili Prle, Tihi, Mrki. Posle rata su malo mistifikovani mladi heroji, a oni su, kako je moj otac govorio, bili mladići koji su umeli da se šale i smeju u najtežim trenucima. Zato su oni i bliski današnjim generacijama koje 'Otpisane' gledaju s velikim zadovoljstvom", smatra Miloš.

Otpisani su danas rado gledani jednako kao pre četiri decenije, uprkos tome što nove generacije nemaju predstavu o skojevskoj etici i estetici. Razlog tome, osim kvalitetno i profesionalno urađenog scenarija Dragana Markovića, režije Aleksandra Ace Đorđevića, muzike Milivoja Miće Markovića i glume Gage Nikolića, Voje Brajovića, Pavla Vuisića, Zlate Petković i drugih, leži u činjenici da je priča istinita i emotivna. Sve epizode serije, njih 13 iz "Otpisanih" i 13 iz drugog dela nazvanog "Povratak otpisanih", inspirisane su istinitim događajima. O tome svedoči piščev sin Miloš:

"Epizoda 'Štamparija' bazirana je na sudbini starijih momaka, komunista, koji su na Dedinju imali ilegalnu štampariju. Svi su ubijeni. U epizodi 'Bolnica' opisano je spasavanje uhapšene lekarke Ivanke Muačević-Nikoliš, tokom kojeg je dramatično poginuo skočivši kroz prozor njen kolega doktor Borocki. Tokom te akcije ubijena su dva žandarma, što su mnogi kasnije kritikovali. Tačno je da za vreme rata nije ubijeno mnogo Nemaca, ali, kako je pričao moj otac, oni su bili smešteni po kasarnama, te je bilo teže stići do njih. Prilikom paljenja Fordove garaže u Grobljanskoj ulici ubijeno je nekoliko Nemaca, kao i u nekim drugim akcijama. Ipak, ilegalci su najviše vatrenih obračuna imali sa agentima Specijalne policije."

Muzika je dala značajan doprinos uspehu "Otpisanih". Kompozitor Milivoje Mića Marković objašnjava kako je ona nastala.

"Reditelj Aca Đorđević me je pozvao i ponudio da komponujem za 'Otpisane'. Rekao mi je da ne želi uobičajenu partizansku muziku, već nešto modernije, novo. Ko je tada mogao pretpostaviti šta će se desiti. Mučio sam se. Postoje kompozicije koje sam uradio očas posla, za jedno popodne. Prvo sam napravio ostinato bass. Na tu ritmičku frazu sam kasnije sve nadgradio. Kad su čuli šta sam uradio, Aca Đorđević i Dragan Marković bili su oduševljeni. 'To je to', rekli su. Iako su nastali pre četiri decenije, serija i muzika deluju sveže. Prošle su tolike godine, a meni izgleda kao da je bilo juče.

Nepravda za Mikija Manojlovića

Iako je Paji Bakšišu dao prostora u pet epizoda, umesto u jednoj kako je prvobitno planirao, Dragan Marković je osećao grižu savesti što je "ubio" Mikija Manojlovića koji je tumačio ulogu simpatičnog kelnera.

"Kad je video kakav je Miki glumac, tata je dopisao scenario njegove uloge i produžio mu filmski život. Svaki put kad bi se videli, nije zaboravljao da istakne kako mu je žao što ga nije, uz Gagu Nikolića, Voju Brajovića i Aleksandra Berčeka, sačuvao i za 'Povratak otpisanih'. Zna tu priču Miki", kaže Miloš Marković.

Lik Marije, opako lepe plavuše zaposlene u Specijalnoj policiji, nije postojao u prvoj verziji scenarija. Njega je Dragan ubacio kad se venčao sa 24 godine mlađom balerinom Marijom s kojom je dobio ćerku Draganu i sina Miloša.

"Mama je inspirisala tatu da stvori lik Marije. Ubrzo pošto su se upoznali, počeli su da se zabavljaju i žive zajedno. Venčali su se 1974. godine. Veoma je voleo mamu, njihov odnos i brak bio je ispunjen poštovanjem i poverenjem. Mama je, kako pričaju ljudi, bila jedna od najlepših Beograđanki. Preminula je ovog proleća", otkriva Miloš.

Dramskom umetniku Vojislavu Voji Brajoviću uloga Tihog donela je popularnost.

"Da li je moguće da je prošlo 40 godina od njenog snimanja i prvog emitovanja? Da čovek ne poveruje. Snimanje serije bilo je fantastično iskustvo za sve nas, u to vreme mlade glumce. Honorari za 'Otpisane' bili su veoma mali, sećam se da smo se premišljali da li da prihvatimo takve uslove. Ali smo sve to nadoknadili u 'Povratku otpisanih'. Scenario je bio sjajan, dijalozi perfektni. Nije nam bilo teško da snimamo po celu noć, da skačemo u kanalizaciju punu vode pomešane s onim, znate već čim. Slažem se sa onima koji smatraju da je to najbolja naša serija", kaže Voja Brajović.

Idejni tvorac ostvarenja o borbi beogradskih ilegalaca protiv okupatora otišao je tiho 1996. godine. O njegovoj smrti objavljene su kratke informacije u Dnevniku RTS-a i na BK Televiziji, čiji je program tada uređivao Aleksandar Tijanić, kojeg je Dragan Marković zaposlio u NIN-u. Na sahrani mu je nekrolog držao Bogdan Tirnanić. Bez ozvučenja, jer "nadležni" nisu dali dozvolu. Tadašnja vlast je ignorisala značaj Dragana Markovića, ne zbog ideologije kako bi se moglo pomisliti u prvi mah, već, pre svega, zbog jasnog i odlučnog kritikovanja Miloševićeve politike od Osme sednice Saveza komunista Srbije 1987. godine. Milošević mu nikada nije oprostio što je bio na strani Ivana Stambolića.

Dosledno negujući kulturu zaborava do banalnosti, naše društvo nije našlo za shodno da se Slobodanu Markoviću oduži na dostojan i dostojanstven način. Da, na primer, neka ulica u Batajnici ili Žarkovu ponese njegovo ime ili da se, ne daj bože, spomen-ploča s njegovim likom i imenom okači o zgrade u kojima je živeo. Kao mala zemlja i narod ne obilujemo ljudima poput Markovića. Zato svaki put kad budete uživali gledajući "Otpisane", setite se čoveka koji ih je napisao. Ako ne zbog toga što je kao 15-godišnji dečkić prenosio pištolje beogradskim ulicama starijim drugarima, onda zbog činjenice da je našoj (pop) kulturi poklonio Prleta i Tihog uz jasan buntovni stav: nećeš se širiti mojom ulicom nekažnjeno.



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.