Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Intervju

Gde je pogrešio veliki Pavaroti

Valter Beloh, jedan od najpoznatijih operskih menadžera i bliski prijatelj legendarnog tenora Lučana Pavarotija, u ekskluzivnom razgovoru za Nedeljnik prisetio se Radmile Bakočević, vremena kad je kao mladi bas skitao Berlinom sa Pavarotijem i Mirelom Freni, ali se osvrnuo i na beogradsku opersku scenu koju prati tokom cele svoje karijere
Miljana Nešković, Foto Privatna Arhiva
Datum: 01/03/2016

Gde je pogrešio veliki Pavaroti

Lučano Pavaroti i Valter Beloh

Valter Beloh svetsku opersku scenu drži u malom prstu više od četiri decenije. Njegov adresar pune neka od najznačajnijih imena opere 20. veka. Sarađivao je sa velikom Terezom Bergancom, divom Mirelom Freni, sa velikom koliko i neumornom Monserat Kabaje, sa Džesi Norman, ali i sa jugoslovenskom operskom zvezdom Radmilom Bakočević, u njeno najuspešnije vreme. Podjednako dobro, Beloh je vodio karijere velikih muških glasova poput Borisa Kristofa, Čezarea Siepija i Pjera Kapučilija.
Ipak, mesto na listi najuspešnijih menadžera svog vremena svakako mu je obezbedila saradnja sa najvećim tenorom svih vremena - Lučanom Pavarotijem. Više od decenije, gospodin Beloh bio je Pavarotijev menadžer za Francusku, Švajcarsku, Španiju i Južnu Ameriku. Nešto kasnije, protivio se njegovom koketiranju sa popularnom muzikom, ali su ipak ostali dobri prijatelji.Iako je, kako kaže, već u godinama, Valter Beloh i dan-danas radi predano, održava kontakte sa svojim starim prijateljima iz sveta opere, ozbiljno traga za novim velikim operskim imenima, a i pronalazi ih.Nakon zasluženog odmora u Brazilu, u poletnom razgovoru za Nedeljnik Beloh se prisetio Radmile Bakočević, zatim vremena kad je kao mladi bas skitao Berlinom sa Pavarotijem i Mirelom Freni, ali se osvrnuo i na beogradsku opersku scenu koju prati tokom cele svoje karijere.

 
Sve je izraženija marketinška vrednost poznatih ličnosti, kao posebna kategorija uspeha. Koliko je taj trend uspeo da zahvati svet opere?

Vrlo malo pevača, poput Enrika Karuza, Lučana Pavarotija ili Marija del Monaka, dostigne slavu sportista ili pop pevača. Čak ni u tom marketinškom smislu, klasična muzika se ne može porediti sa popularnom muzikom, a ni sa svetom sporta. Klasična muzika je namenjena jednom uskom krugu privilegovanih znalaca. Ljubitelji klasike su kao neka vrsta masonerije.

 
Pored glasa i tehnike pevanja, šta jednog operskog pevača čini operskom zvezdom?

Koliko menadžer može da doprinese afirmaciji?  Kad govorimo o operskim zvezdama, na prvom mestu je zaista glas. Tu su lepota glasa, njegova boja i tehnika pevanja. Naravno, iza svega uvek stoji mnogo rada.Takođe, za to je ipak potrebna i harizma. Bez harizme, možeš pevati kao anđeo, ali svi će spavati. Savršen glas i nije toliko presudan kao ličnost. Pogledajte Mariju Kalas! Odista, prelep glas, ali njena harizma je takva da ostavlja bez daha svakoga ko je sluša. Zbog toga je neverovatna umetnica. Ako neko ima oba, kao Renata Tebaldi ili Radmila Bakočević, to je prava kombinacija. Pored svih tih stvari koje zvezdu definišu, dosta zavisi i od toga u kojoj ste zemlji, to jest u kakvoj ste vrsti društva. U društvu koje razume klasičnu muziku, Radmila Bakočević je zvezda. U nekom drugom, ona uopšte nije poznata.  


Ipak, Pavarotija su zvezdom smatrali čak i oni koji nikad nisu kročili na koncert operskih arija. Kako nastaje takva zvezda? 

Ah... Pavaroti. Takva harizma, takva ličnost, tako prelep glas, savršena tehnika... U početku bio je vitak. On je postao vrlo poznat u tom periodu, jer je imao neverovatan glas i još neverovatniji nastup. Na primer, filmske zvezde postaju velike zato što ih određeni studio i grupa marketinških eksperata učini velikim i popularnim. U operi to ne ide tako. Neko postane zvezda zato što je najbolji. Pavaroti je bio veliki zato što je prosto bio veliki. Pritom, specifično je za Pavarotija i to što se pojavio u pravom trenutku. Svi su čekali veliku zvezdu. On se pojavio i sve oborio s nogu. Tek kasnije se tako strašno ugojio. Postao je vrlo debeo i ubrzo su počele da se osećaju posledice toga.  


Kad ste počeli da radite sa Pavarotijem?

Započeli smo saradnju 1978. godine. Pre toga, ja sam takođe pevao. Bio sam bas i živeo sam u Berlinu. Moji prijatelji, Pavaroti, Mirela Freni i ostali italijanski pevači, dolazili su tada u Berlin, ali nisu govorili ni reč nemačkog. Svuda sam išao sa njima i prevodio. Kroz pevanje, postao sam blizak prijatelj tih ljudi.  Jednog dana, Mirela Freni mi je rekla: "Znaš, nikad nećeš biti top pevač. Ti si rođen da budeš agent, da budeš agent svima nama." Bili smo dosta dobri prijatelji. I tako, odlučio sam da prestanem sa pevanjem. Konkretno Pavarotiju bio sam menadžer 12 godina. Bio je tu i Boris Kristof, Čezare Siepi, Pjero Kapučili... To je vrlo duga karijera. Star sam, ali i dalje radim.

Bili ste i menadžer operske dive Radmile Bakočević u njeno najuspešnije vreme. Da li ste održali kontakt sa njom?

Video sam Radmilu prošle godine. Ima osamdeset i kusur, ali izgleda kao da joj je 55! Ona je za mene Toska nad Toskama. Sa njom me je upoznao veliki svetski dirigent iz Dubrovnika Lovro Fon Matačić. Radmilu je krasio prelepi, velik glas. Pevala je po celom svetu. U Skali, u Metropolitenu... Postoji podatak da je Radmila ispevala operu Norma više od pet stotina puta. Bilo je lako biti Radmilin menadžer. Sarađivali smo preko 15 godina.  

Kad je reč o sceni klasične muzike, čega Beogradu, po vašem mišljenju, trenutno najviše nedostaje, a šta je ipak dobro?

Obilazim audicije po celom svetu. Beograd ima dobrih pevača. Nedavno sam čuo Marka Kalajanovića, učenika Radmile Bakočević. On mi je ostao u pamćenju kao veliki talenat, sjajan bariton koji prelepo peva. Nadam se da će uskoro nastupati na velikim svetskim scenama. Ko zna? Mogli bismo i da sarađujemo. Ako govorimo o stvarima koje možda Beogradu u tom smislu nedostaju, treba prvo naglasiti da Beograd nije toliko bogat grad, kao što ni Srbija nije toliko bogata zemlja. Sa druge strane, opera je vrlo skupa. Vrhunska operska produkcija zahteva ozbiljna sredstva, zahteva posebnu scenu i mnogo toga još.Pre nekoliko godina, gledao sam mjuzikl "Jadnici" u Madlenijanumu u Beogradu. Mladi italijanski dirigent je dirigovao. To mi je, na primer, ostalo u sećanju kao nešto sjajno urađeno u Beogradu, u nešto skorije vreme. 

 

 

Po čemu danas pamtite Lučana Pavarotija?

Bili smo bliski prijatelji. I danas imam fotografiju sa njim koja je nastala 1980. godine u Pavarotijevoj kući u Modeni. Još se nije bio tako mnogo ugojio. Obojica smo bili mladi. Ta fotografija, uslikana pre 35 godina, mnogo mi je draga. Kao čovek Pavaroti je bio vrlo prirodan i jednostavan. Rođen je sa ogromnim talentom. Mislim da Pavaroti nije čitao muziku. Za sve je koristio uho. Bio je neverovatno genijalan. U to vreme, mnogo italijanskih pevača nije čitalo muziku, već se koristilo sluhom. To zahteva talenat, ali i stalnu vežbu. Njemu je bilo potrebno da stalno sluša melodiju kako bi mu bila sveža. Domingo je, na primer, čitao muziku. On je bio i dirigent, pa nije imao taj problem. Bio je pravi muzičar. Pavaroti je bio više od muzičara. On je, prosto, bio najveći tenor sveta. Ne može se to drugačije objasniti. Naravno, Domingo je bio velika zvezda, i Kareras je bio velika zvezda, ali Pavaroti je bio Pavaroti. Tokom 25 godina pevao je prelepo i svi su samo govorili o njemu. To je nešto nezamenljivo. Pred publikom bio je nenadmašiv, imao je svoje držanje, ali je sa prijateljima bio sasvim drugačiji - prijatan, jednostavan i ljubazan.  

Koliko je Pavarotijevo koketiranje sa popularnom muzikom doprinelo njegovoj velikoj slavi, zvanju najvećeg tenora sveta i obaranju rekorda posete jednog koncerta klasične muzike, prvo u Londonu, a onda i u Njujorku?

Mislim da nije to nešto što je Pavarotija učinilo popularnijim. Sve se to dešavalo pred kraj njegove karijere. Znate, ljudi pred kraj karijere umeju da urade i neke pogrešne stvari. Pavaroti je pevao sa svima, samo da bi bio na toj sceni koju je voleo. Njegov glas je, u skladu sa godinama i zdravstvenim stanjem, počeo da se gubi. Vreme jednog tenora je inače kratko. Zavisi kako od zdravlja, tako i od tehnike pevanja. Pavaroti je imao prelepu tehniku, ali postao je vremenom previše gojazan.Ipak, bio je prava zvezda. Mnogo je novca bilo u igri. Pavarotijev honorar bio je ogroman za jednog klasičnog muzičara.

Velika je razlika između pevanja cele operske predstave i pevanja nekoliko operskih arija uz tri ili četiri drugačije numere. Mislim da je skoro deset godina pevao "Pavaroti i prijatelji", koncerte u periodu koji je usledio nakon "Tri tenora". Bio sam protiv toga. Puritanac sam kad se radi o klasičnoj muzici. Klasična muzika je jedan svet, a popularna muzika je jedan sasvim drugi svet, takođe vrlo značajan. Ne možete mešati kavijar sa foie gras paštetom! Reč je o dva vrlo prefinjena, ali nespojiva jela. Isto tako, smatram da ne možete mešati klasičnu muziku sa popularnom. To ne približava ljude klasičnoj muzici, dok je sa druge strane odbojno velikim poznavaocima klasike.


Pavaroti nije stao. Nastupao je skoro do samog kraja. Neki smatraju da je trebalo da ode u trenutku kad je bio najjači da bi ga takvog publika upamtila, a drugi su mu zahvalni jer su duže uživali u njegovoj harizmi. Prema vašem mišljenju, da li postoji savršen trenutak za napuštanje operskog pevanja? 

Nije moguće odrediti neko opšte doba života u kom bi svi trebalo da prestanu da pevaju. To je nešto što bi svako trebalo da oseti i prema sebi proceni. Telo vas vrlo jasno obavesti kad je trenutak za penziju. Isto je i sa velikim plesačima. Do 40. ili 42. godine, uglavnom dođe vreme za povlačenje. Na primer, da sam ja bio na Pavarotijevom mestu, napustio bih pevanje deset godina ranije od njega. No, kažem, svako to radi po sebi. Monserat Kabaje ima preko 80 godina pa i dalje peva. Pevala je i sa kćerkom Monserat Marti, koja je takođe sopran.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.