Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Slikarstvo

Andrzej Vroblevski: Neotkriven evropski genije

Ni posle smrti nije postao veliki evropski slikar. Genije onima koji se osmele da ga sami otkrivaju. Srećom, vreme je interneta, pa svako može videti izložbu reprodukcija Andrzeja Vroblevskiog i naslutiti njegovo delo. Slutnja je sve
Piše Miljenko Jergović / Jutarnji list
Datum: 10/07/2016

Andrzej Vroblevski: Neotkriven evropski genije

Andrzej Wróblewski Foundation

Rođen 15. juna 1927. u Vilnu. Otac Bronislav , profesor prekršajnog prava i dugogodišnji rektor Vilnovskog univerziteta, mati Kristina, rođena Hirsčberg, poznata grafičarka, koja je u godinama okupacije dečaka učila umetnosti drvoreza. Bio je četvrtak, 26. oktobar 1941, esesovci provode pretres stana profesora Vroblevskog. Njega pogađa srčani udar i umire pred sinovljevim očima. To je jedna od scena koje će odrediti život i sudbinu, ali i slikarsko delo Andrzeja Vroblevskog. Tih godina gleda streljanja talaca po gradu, ili samo sluša priče o tome. To će biti jedan od njegovih opsesivnih motiva. Streljani su obični, nedužni ljudi, građani Vilna, žene sa decom. Ti prizori snažno su upisani u njegov unutarnji album, i pokušava ih da ih dekonstruiše i u stanovitom smislu - preživi. Na kraju u tome ne uspeva.

U proleće 1945. porodica se seli u Krakov: majka, Andrzej i njegov stariji brat. Bilo je to etničko čišćenje, nacionalna rekompozicija Evrope u skladu s novostvorenim okolnostima i s vizijom nacionalnih država koje treba da služe internacionalnom bratstvu i solidarnosti svetskog proletarijata. Vilno, ta drevna prestolnica poljske intelektualne elite, trebalo je da bude očišćen od Poljaka.

U Krakovu Andrzej Vroblevski upisuje slikarstvo na likovnoj akademiji i istoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu. Studira i druži se s nekim od najdarovitijih umova epohe. Zanima se za književnost, prati najnovije umetničke stilove, žudi odmah nadoknaditi sve što je tokom rata propustio, živi kao da nema mnogo vremena, kao da sutra i ne postoji. Tadeusz Kantor u Vroblevskom vidi budućeg teoretičara, koji će generaciji odrediti put. Andrzej Vajda, i sam student slikarstva, prepoznaje u njemu svoga životnog uzora, kojemu će, šezdesetak godina kasnije, posvetiti najponesenije stranice u svojoj autobiografiji.

Godine 1947. učestvuje u međunarodnoj razmeni studenata i dobija tromesečnu stipendiju u Holandiji. Zatim za još tri meseca produžava boravak u inostranstvu, putuje po skandinavskim zemljama i severnoj Nemačkoj, odlazi u Prag. To putovanje od velike je važnosti u njegovom formiranju: na potki stranog sveta jasnije se upisuju i diferenciraju slike posleratne Poljske, sive, opustošene i razrušene, izranjavljene i izluđene do potpunog izbezumljenja, zemlje u preseljenju i etničkom raspremanju, u žrtvovanju, samokažnjavanju, u mučnoj ulozi progonjenih progonitelja.

 Sledeće godine diplomira istoriju umetnosti, a tokom 1949. slika kao lud, i stvara svoja najpoznatija, ujedno najzagonetnija dela. Među njima je i "Plavi vozač" ili, slikovitije rečeno, "Plavi šofer", neveliko ulje na platnu (89x120) u kojem je, možda, sadržan, autopoetički manifest Andrzeja Vroblevskog, skupa s njegovom životnom i umetničkom autobiografijom. Slikan s leđa, u tamnoplavim tonovima, za upravljačem na desnoj strani - kao da je Englez ili, što je verojatnije, kao da je prizor obrnuto postavljen i ogleda se u ogledalu - vozač kamiona ili autobusa, pred kojim je pusta ravna cesta, podeljena na dvoje, i nad njom nebo u boji krvave zemlje. Figura šofera je realistično predstavljena, ali tako da se čini kako on stoji a ne sedi. Vetrobransko staklo podeljeno je na dvoje, kao u starih kamiona, unutrašnjost kabine, cesta i nebo, sve je u polupravilnim geometrijskim oblicima, u apstrakciji.

"Plavi šofer" možda je obični vozač kamiona, ili vozač autobusa u čija je leđa Vroblevski gledao dok se vozio negde niz Poljsku, a možda je i Haron, koji prevozi duše s jedne na drugu obalu, anđeo koji na redovnoj, tih godina vrlo frekventnoj liniji, pogubljene, umorene, izmrcvarene prevozi u nebo.

 

Plavi šofer
Plavi šofer

 

Ovu neobičnu sliku načinio je kad i niz fascinantnih ulja na platnu i crteža koji prikazuju streljanja. Ili to ne moraju biti streljanja, nego ljudi, muškarci, žene i deca samo stoje pred zidom i gledaju vas sa slike tupo i prestravljeno kao da ćete pucati u njih. Jednu od tih slika video sam pre nekoliko godina u jednoj varšavskoj galeriji, kada još nisam ni znao za Andrzeja Vroblevskog. Ispred figure u crnoj uniformi, s pištoljem za pasom, stoji bosonoga posuvraćena figura. Donji deo tela je postavljen normalno, a gornji se prelomio ili izokrenuo, tako da mu se glava našla među nogama, struk je visoko u zraku, ruke u mahinalnom pokretu, izraz lica prazan, onostran. Tu sliku ponovo nalazim leta 2016, reproduciranu u jednoj maloj monografiji Andrzeja Vroblevskog. Naziv je hladno jasan: "Streljanje". Datirana je u 1949, i deo je većeg ciklusa jednako nazvanih slika, koji je, opet, deo celoga jednog kosmosa ljudi, muškaraca, žena i dece, što stoje i gledaju u posmatrača kao u budućeg počinitelja. Nema reči za te njegove slike i crteže koje bi dovoljno tačno opisale ono što se na njima vidi, a da istovremeno i same ne pređu u neku vrstu naracije i zasebne fikcije. Potresenost gledatelja, ona moja potresenost iz dana kada sam prvi put video sliku Andrzeja Vroblevskog, tiče se, između ostaloga, zadane gledateljske perspektive: gledatelj je uvek onaj koji strelja. Ali tiče se i nečega drugog, uistinu važnijeg: Vrblevski se svesno kreće između figuracije i apstrakcije kao između života i smrti. Dok je živ i relativno slobodan, čovek je anatomski jasna figura. Streljan i prestravljen, on postaje geometrijska apstrakcija, kubistička figura, niz nepravilnih trouglovak, pravougaonika, valjaka...

Rozstrzelanie V (Streljanje V))
Rozstrzelanie V (Streljanje V))

 

 

Već je 1952. kad diplomira slikarstvo. U to vreme prihvata neke političke narudžbine, koketira s estetikom socijalističkog realizma, ali i u tome je vrlo iskren i ponesen. I opčinjen temom smrti. Skoro da se ničim drugim i nije bavio nego smrću. Na slici "Dve udate žene", koju je naslikao 1951, inspirisan putovanjem u Berlin, prikazuje dve dame: desna je u zelenoj haljini s belom kragnom, kao u časnih sestara pripravnica, širokih bokova, jednostavne, konzervativne frizure, u naručju drži golo detešce. Leva je lepolika, u nekoj avangardističkoj bluzi, jarkocrvenih usana, samosvesna s frizurom Ave Gardner, u naručju drži buljavo ružno kučence. Slika je šokantna, a da gledatelju u prvi mah nije jasno što ga to na slici uznemirava. To što dama drži psića kao da je dete? Ili to što druga dama drži dete kao da je pas? Ili što su tako jedna uz drugu, pomirene u različitosti i u zajedničkom nenajavljenom gubitku, dok tako čekaju da se nešto dogodi ili da neko dođe.

Ženi se 1953, rađaju im se, jedno za drugim, troje dece, žive u siromaštvu i oskudici uobičajenim za epohu, ali on se teško u tome snalazi. Crta i slika prizore iz porodičnog života, ništa se u biti ne menja. Smrt, smrt, smrt... Ciklus gimnastičarki, mačevaoci, niz konvencionalnih portreta, vrlo amblematskih, u zemljanim bojama. Nije disident, ali radikalno je mimo svih i mimo svega. Njegovo slikarstvo je, kao i njegov život, stilski i idejno nesvodiv. Fascinantne su mu skice u tehnici olovke i ugljena: kamioni, s velikom strašću crta velike masne kamione, ulične žanr-scene, munjevite portrete slučajnih prolaznika... Da mu je na um palo, mogao je biti sjajan strip crtač. Ovako, portretist je sive posleratne Poljske i njene beskrajne smrti.

Komunističke vlasti blagonaklone su prema Vroblevskom. Dodeljuju mu atelje, odlikuju ga srebrenim krstom za zasluge, što je veliki orden, pogotovu za jednog dvadesetosmogodišnjaka. Godina je 1955, deset je godina prošlo od rata.

Sledeće je godine opet na kraćem putu po inostranstvu, u Jugoslaviji. Otišao je tamo i pre nego što su se izmirile dve partije. Uza se nosi blok za skiciranje, čiji će sadržaj biti objavljen u knjizi "Nepoznati", u Krakovu 1993. Kao da ima nameru da od svega što vidi načini sliku, ili su mu, možda, skice bile potrebne da zapamti ono što je video, Vroblevski na brzinu, u nekoliko linija olovkom, beleži sve što vidi: pistu na koju se spušta njegov avion, avion, ljude ispred aerodromske zgrade, prizore iz muzeja i autobusa, Ljubljanu i Piran u grubim obrisima, Postojnsku jamu, more, a onda naročito pomno - dalmatinski hotel u kojem boravi. Pa onda figure Bosanaca, fesovi i kečeta u izlogu nekoga orijentalnog dućana, portretne skice slikara koje je upoznao (čini mi se da prepoznajem Miću Popovića i Marija Mascarellija...). Fasciniraju ga skulpture Ivana Meštrovića, pa i njih skicira u svoj blok.

Marta 1957. planinari u Tatrama. U subotu 23. nalaze ga mrtvog pokraj puta. Nije se smrznuo, nego je, barem prema službenoj verziji, doživio fatalni srčani udar. Ali u toj njegovoj smrti nešto je čudno, nerazjašnjeno: recimo, ispod skijaških pantalona imao je donji deo pidžame? Zašto? U poetici epohe bilo bi nekako naravno da se Andrzej Vroblevski ubio. Ili da su ga ubili. Srce u planini? To nije njegova smrt.

Džejms Din poljske umetnosti. Ni posle smrti nije postao veliki evropski slikar. Najveće mu je što ga Vajda spominje. Slikarstvo je vazda mondena umetnička disciplina, često vrlo lokalna. Tako je i Vroblevski lokalni poljski slikar. Genije onima koji se osmele da ga sami otkrivaju. Srećom, vreme je interneta, pa svako može videti izložbu reprodukcija Andrzeja Vroblevskiog i naslutiti njegovo delo. Slutnja je sve.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.